Da se ne raspričam previše: izvinite, nemam vremena. Takva epizoda.
Krenem ja tako na jedno od mojih standardnih mesta za lov na detalje u ataru, kad ‘oćeš: prerovali dupli pružni prelaz, pa ostavili tako. Nigde žive duše. Kola ne mogu da prođu, a i biciklom bi moglo samo nakrkače. Jebote, pružni prelaz postao pružna barikada. Welcome to Serbia. Šta ću, aj’ da okrenem. I u poslednjem času ugledam scenu vrednu Duge Cevi.
Naravno, sepija i raster su kapric, ali ispalo je slatko. Sunce je još bilo visoko, pa boje svakako nisu bile baš reprezentativne; a za Dugu Cev nemam filtere, pa ima smisla što je ovako. Radujući se k’o malo dete što imam dobru igračku, sad otvaram temu kompresovane perspektive koja je sa tih (virtuelnih) 320 mm žižne daljine iha-haaaaj dovoljna za razna kerebečenja u tom smeru. Prava stvar je da sad malčice usporim sa tim staklom. Novi planovi se tek kuju, ali o tome ne mogu ni da razmišljam, a kamoli da raspredam, sve dok ovi moji u Dablinu, Varšavi, Rigi, Sankt Peterburgu i San Francisku ne olabave malčice. A baš su navalili k’o lud na brašno; imam previše posla ovih dana.
Biće, biće! Stpljen, spašen!