Kada je Šef proglasio letnju pauzu, laknulo mi je. Mislite da je lako skoro svakodnevno pisati? Odmah da vam kažem, nije. Razmišljam na onoj vrućinčini šta posle pauze, pa krenem da šaram po Cevki bez cilja, valjda ću da smislim nešto. Sve mi se javljaju neke opksurne pesme, nije za širu publiku, a onda, ni sam ne znam kako, počnem da tripujem o domaćoj glazbi. Sad, da li je glazba ili muzika, ko će to znati. 
Najbolje da se nađemo na pola puta, geografski. 
Godinama unazad postalo je popularno da se peva o svemu i svačemu, i “napolju” se pojavila se gomila gospojica/gospođa koja se, šatro, bore za “ženska” prava. Kao da su im ona uskraćena? EUropska i sveCka rodna ravnopravnost? Ili kako se to, već, zove… Zajedničko im je da imaju unjkave glasove, da su ružnjikave i da, uglavnom, imaju mala ili nikakva iskustva sa muškarcima.
Pa kako onda da se saživim sa pesmom u kojoj ona govori da li je dobila ili nije? 
Na West Balkanu stvar je još delikatnija. Retko koja se usudila da o tome peva, a šta se dešava u ženskim glavama, može samo da se naslućuje.
I sad mi se desi, da te noću zovem
I da te tražim rukom pokraj sebe
A ruka se uvijek uplašeno vrati
Jer pronađe prazno mjesto – nema tebe
Ismeta Dervoz (Krvavac) je progovorila o tome davno. Još daleke 1981. godine. Snimila je album Ismeta, uspevši da okupi kremu sarajevskih muzičara. Pesme su napisali Kemo, Rajko Dujmić, Slobodan Vujović i Enes Bajramović. Aranžmane je potpisao Ranko Rihtman, a gitaru ste prepoznali – Bodo.
Džabe. 
Ovaj album kao da ne postoji. Ova žena istančanog muzičkog ukusa i prefinjene interpretacije odavno je prestala da peva.
Šteta!
Komentari su onemogućeni.