Preganjali smo se ko će da napiše. Svako je našao razloge da se izvuče od posla. A reč se mora izgovoriti.
Nije reč o tome da ostaneš bez teksta. Najzad, najbolje predstave tome i služe: da te ostave bez teksta. Svrha umetnosti je da te izbaci iz koloseka i da usadi u tebe misao koja će te učiniti drugačijim. Sve ostalo je nebitno.
Naravno, pohodili smo koncert “The Wall” u Beogradu. Nekoliko jakih razloga je tome bilo. Želeo sam da zaokružim celinu koju sam načeo kad sam u zimu potkraj 1979. godine mesec dana neprekidno preslušavao tek kupljeni album svoje omiljene grupe. Hteo sam da se suočim sa čovekom o kome je moje mišljenje palo nakon što sam ga video kako se kompromituje u pokušaju da skrene pažnju na sebe tokom dve duge decenije lutanja. Hteo sam da pokažem svojoj ćerki, koja više nije dete, kakav je bio mentalni prostor mog odrastanja, jer te slike su bile važne kad sam imao četrnaest i petnaest godina.
I najzad, hteo sam da vidim spektakl za koji je na naslovnoj strani New York Timesa bilo napisano: “The best show in history of rock’n’roll. Period.”
Da zavirimo.
Sve sam znao od ranije. Svaku notu. Svaki stih koji se čuo tokom ta dva sata. Svaku pojedinost u aranžmanu. I pored toga, odskočio sam ceo metar sa stolice kad je grunuo onaj fortisimo na “In the Flesh?“, sve sa pratećom pirotehnikom koja je izgledala kao da ne postoji sutra. I pored toga, grunule su mi suze na kreščendu pesme “Don’t Leave Me Now“. I pored toga, brada mi se oklembesila od savršenstva produkcije. I pored toga, ježio sam se u talasima na delu koji danas delim sa vama (i koji sam isekao sa koncerta u Čikagu pre tri godine, ali bilo je isto i u Beogradu). Zašto sam izabrao baš taj momenat? Zato što je to bio jedan od najblistavijih trenutaka u svirci te večeri, a svirka, iako tokom konc… predstave u drugom planu (osim gitarističkih ekstravaganci na “Comfortably Numb” i “Run Like Hell“), beše u tom času bolja od najboljeg što možeš da zamisliš. A to je jedino što je moguće dočarati post festum.
Za sve ostalo – trebalo je biti tamo. Ne može bolje da se objasni.
Šta sam naučio? Ništa. I ranije sam znao da nije moguće prepričati utisak koji je neuporediv sa bilo čime. I ranije sam znao da će neka baraba da se dere kao magarac i traži da mu sviraju “Дарк сајд ов д мун! Дарк сајд ов д мун! ААААА!“, na stranu što je uporno pozivao Davida Gilmoura na scenu. I ranije sam znao da je većina te večeri došla na koncert, a “The Wall” nije rock koncert, niti je ikada bio (to, doduše, nije tako loše: kada prevaspitavanje ide tako brzo, postoji energija u vazduhu). I ranije sam znao da većina ne kapira poruku koja dolazi sa scene; trebalo je videti kako ljudi skandiraju i tapšu tokom izvedbe “In the Flesh (2)“, uključujući momenat kad Waters puca po njima iz šmajsera nakon što izgovori “Who put all this riff-raff into the room? (…) If I had my way, I’d have all of you shot!“. Groteskno. I veličanstveno, jer postoji i glupost koja je veličanstvena, a ja sam joj bio svedok te večeri.
Ali nema veze. Možda im i dopre jednog dana. Zauvar i toliko. Run like hell, miševi.
Citiraću jednog od mnogih komentatora koji su se oglasili na online korporativnim medijima: “Kad me pitaju kako mi je bilo, reći ću da mi je bilo lepo”. Za sve ostalo, ostaje sećanje o jedinstvenom iskustvu. Poruka onima koji nisu bili tamo, a mogli su: žao mi je što ste tako odlučili, jer ovo ne može da se uporedi ni sa čim. Onima koji nisu hteli da dođu zbog cene karte: nije vam tamo ni bilo mesto, jer takvi kakvi ste, ne biste razumeli sve one znakove koji su okačeni na svinju koja je letela nad publikom. Onima koji su hteli da dođu, ali nisu mogli: glavu gore, ali ne zbog optimizma, već zbog sledećeg talasa govana koji će biti viši od prethodnog. Poslednja poruka sa koncerta je da rešenja ipak ima… Nema.
Nije da nismo znali od ranije: svinje mogu da lete, što i čine, a Roger Waters već 35 godina ne prestaje da skreće pažnju na to. Bili smo svedoci da nemamo kud osim da ta dva sata pripadamo ideji koju je Waters konačno naučio kako se saopštava. Zid je bio zatvoren pred nama, na kraju je pao. Pomislićemo da ga nije ni bilo i to će biti pobeda onih koji nam svesrdno pomažu da sami izgradimo i održimo zid oko sebe.
Ali nikom nije gorelo do zore.
Alal ti vera, konjino matora. Sve ti opraštam jer se nisi i sam pretvorio u svinju. Opraštam, ali prst i dalje držim podignut.
“Preganjali smo se ko će da napiše.”
Izgleda da ima previše toga, pa se niko ne upušta u borbu.
Ili je NY Times rekao sve jednom rečenicom?
Još uvek mi zvoni u ušima, igra pred očima i u grudima, prašina se ne sleže.
Šta više, prija mi ta činjenica.