Mojih 125, priča 1: Sasvim logičan početak

Supertramp – Breakfast in America (1979)

Možda je sve moglo da bude drugačije. Ali, danas sam ponosan na sebe što je moj prvi vinil u fonoteci bio baš ovaj. Pa šta ako sam ga otuđio? Imam drugu ploču. I kasetu. I CD. I MP3. I FLAC.

Moje muzičko odrastanje je trajalo dugo. Ama, predugo. Duže nego životno. A opet, kako to da podelim? Muzika je jako važan deo mog života i ja ne mogu da licitiram svoja iskustva poštovaoca muzike odvojeno od mnogih drugih životnih iskustava. Zato je najbolje da se vratim na početak… Dobro de, možda ne baš sasvim na početak, nego na onu scenu koja u sebi nosi takvu simboliku.

Prvi gramofon sam dobio tek 1979. godine, jer moji roditelji nisu imali baš previše razumevanja za moj nagon za aktivnim slušanjem muzike. Verovali su da je krljavi kasetofon sasvim dovoljan za moje potrebe. Klimavi gramofon se desio sasvim slučajno, čistim proviđenjem, zahvaljujući prekasnom odustajanju od kupovine nekakvog frižidera. Elem, u doba socijalizma je važilo da možeš da vratiš robu koja ti se ne dopada, pod uslovom da poznaješ prodavca, ali pare ćeš dobiti nazad kad se poljubiš u lakat. Umesto toga, bio si slobodan da u istoj prodavnici uzmeš neku drugu robu u istoj vrednosti. I tako, umesto frižidera, u kuću su uneta dva lustera, jednako ružna stojeća lampa i – gramofon. Taman za kusur uzeše i dva singlića: Joe Dassin, L’Ete Indien; Parni valjak, Ulične tuče/Stranica dnevnika. I eto, to su, zapravo, moji prvi vinili, a ne ploča koju stvarno nazivam tim imenom.

Sutra ujutru sam otišao u prodavnicu ploča. Ćumez kod čuvenog čika Jove je bio kultno mesto u Kikindi i odatle sam izneo mnoge vinile koji danas postoje u mojoj fonoteci. Već sam i znao šta želim: album sa čudnom slikom. Pogled kroz prozor aviona: debeljuškasta, nasmejana konobarica stoji u položaju kipa slobode u Njujorku; naslagane šolje i tanjiri u pozadini izgledaju kao Menheten. Nešto pre toga, pokojni Nikola Karaklajić, moj prvi pravi učitelj rock muzike putem legendarne emisije “Veče uz radio” koju smo slušali na Radio Beogradu 1 ponedeljkom od 20 do 22, imao je solidnu reportažu o tek objavljenom albumu Breakfast in America grupe Supertramp i ja sam već tad znao da želim da ga imam. Da se nije desio gramofon, kupio bih kasetu. Dve numere su se besomučno vrtele na radiju: furiozna Logical Song i neobična Goodbye Stranger; to je već bilo dovoljno.

Mala digresija: na mestu ovog pasusa se nalazio tekst u kome sam bezuspešno pokušavao da opišem osećanje puštanja svoje prve ploče na svom prvom gramofonu. Odustao sam jer nisam uspeo da dočaram tu sliku, nadajući se da možda i sami nosite to sećanje u sebi. Da baš ne izreknem sa kojim prvim činom je to nekad bilo uporedivo… A mlađe čitaoce, one koji nikad nisu koristili gramofon, pokušaću da utešim činjenicom da se gramofonske ploče vraćaju na velika vrata, sad kad se pokazalo da CD nije ispunio većinu obećanja koja moja generacija pamti kao izrečena.

Tu ploču sam već prvog dana prevrteo možda tri ili četiri puta i jedino što pamtim je potpuna zbunjenost. Jeste da sam imao samo četrnaest godina, ali u kratkom stažu aktivnog slušaoca za sobom sam imao već neko vredno iskustvo. Na spisku onog što sam slušao sam ili u društvu drugara, imao sam tri apsolvirana albuma Pink Floyda, dva albuma Led Zeppelina, dva od Jethro Tull, štogod Deep Purplea, nešto malo Rolling Stonesa, a veći dao kataloga Beatlesa sam držao u malom prstu. Slušajući novi album Supertrampa, ništa nisam razumeo, osim da je reč o teškoj kategoriji produkcije i sviranja. Kasnije sam primetio da postoji i nešto čudno sa rasporedom numera na dve strane ploče. Godine su prošle dok nisam shvatio da sam bio u pravu, mada u to vreme nisam umeo da artikulišem o čemu je reč…

Elem, bilo je očigledno da se dve strane albuma odnose na dve vrste publike. Strana A je bila posvećena radio publici. Osim prva dva hita, uskoro je i naslovna numera lansirana kao singl. Strana B jedva da je bila radiofonična; bila je to strana za audiofile koji znaju za dobru muziku. Istina, kasnije je prekrasna numera B1, Take the Long Way Home, takođe dospela na visoka mesta viđenih top lista.

Tad nisam znao ništa o grupi Supertramp i nije mi bilo bitno. Pojma nisam imao o njihovom opusu, a kamoli čudnu priču o njihovom nastajanju i raspadu koji je zamalo mogao da se desi. Album Breakfast in America je muzički i komercijalni trijumf kojim je grupa najzad zapečatila svoje prisustvo i važnost na sceni. Albumi pre toga su imali rejting samo među nevelikom skupinom posvećenih fanova, kojih je pre ove katarzične ploče bilo stotinu puta manje.

Album Breakfast in America je najlepše slušati kao celinu. Iako nije reč o konceptualnom delu (u formalnom smislu te reči), nego o nizu od deset zasebnih i samosvojnih numera, postignuta je harmonična celina kroz nenadmašnu produkciju. Od dramatičnog uvoda u album na numeri Gone Hollywood do ludačkog trominutnog mlaćenja po električnom klaviru tokom hipnotičkog finala u Child of Vision, slušalac neće biti ostavljen na miru ni koliko da dospe piće u čašu. Iskušenja su emotivna, perceptivna i intelektualna: potrebni su iole solidni uslovi za slušanje muzike, jer dinamički katapulti u nekoliko navrata čine poseban ugođaj. Moj lični muzički favorit je ono blesavo razrešenje u Goodbye Stranger, koje potpuno menja kategoriju ugođaja sedamdeset sekundi pre kraja (dok sama numera traje 5:48). Tek uz pomoć slušalica ili vrhunskog hi-fi sistema možete prepoznati dinamički antiklimaks koji prethodi ovom komadu.

Dugo je prošlo dok nisam apsolvirao teme koje Breakfast in America obrađuje. Otkrićete više nego simboličnu činjenicu da ovaj album obeležava i novu fazu u biografiji grupe – preseljenje iz Engleske u Ameriku. U tom pogledu, postoji žica konceptualnog u atmosferi albuma. Angažman u tekstovima se pruža u širokom rasponu od fascinacije novim svetom do potpunog razočarenja u času samootkrovenja u praznini neostvarene ambicije. Čitalac tekstova ima puno pravo da se zapita, a ja sam to učinio stotinu puta, ne dopirući do odgovora: da li je šesti album grupe bio igranje na jednu kartu? Pade mi na pamet poslednja scena u filmu Cincinnati Kid… Ovog puta, Kid je poslednjom parom zapravo osvojio četvrt dolara. Njime je osvojio dvadeset dolara na slot mašini, pa je kupio čip za poker… Nedelju dana kasnije je vozio ružičasti kadilak sa motorom od 6000 kubika.

Now watch what you say or they’ll be calling you a radical,
Liberal, fanatical, criminal.
Won’t you sign up your name, we’d like to feel you’re
Acceptable, respectable, presentable, a vegetable!

Par uzgrednih beležaka

U jednoj vrlo zanimljivoj knjizi posvećenoj najlepšim omotima popularne muzike, otkrivam detalj koji patetična fototipija licencnog izdanja nije uspela da prenese čitljivom: konobarica se zove Libby.

Nećete mi verovati, dao sam svoj prvi vinil za drugi: menjao sam se sa jednim poznanikom. U datom času, to je bio jedini način da se dočepam jedne ploče koja će takođe biti opisana u jednoj priči. Muziku albuma Breakfast in America sam posle godinama slušao sa kasete dok nisam kupio piratski CD. Mnogo kasnije sam našao drugi vinilni primerak na nekoj rasprodaji…

Da li me album još uvek dotiče?

Nikad nije ni prestao. Ali, tokom ove 32 godine, meni su se desile mnoge promene. Trik je u tome što je ovaj album bio i ostao dovoljno kompleksan i slojevit da izdrži moje sazrevanje i da me istinski uzbuđuje duže od dve trećine života. Nekoliko hiljada preslušanih albuma kasnije, evo me gde apsolutno uživam u albumu Breakfast in a America, ali u potpuno drugoj ravni nego što je to bilo klinačko “sečenje vena” na prve tonove špice Kviskoteke. Grupi Supertramp se često vraćam, a tada ne propustim da čujem barem Logical Song i Goodbye Stranger. Ipak, i dalje najradije saslušam ceo album. Dok ovo pišem, otkrivam da mi najviše prija Lord Is It Mine. Posle hiljadu slušanja, ipak se ne usuđujem da kategorično tvrdim kako je to najbolji momenat ovog albuma. Naime, ako kažem da je ta numera briljantno komponovana, mudro aranžirana i besprekorno producirana, ostavljam vas bez ijedne konkretne informacije: ceo album je takav.

Kuda odavde?

Postoje još tri albuma Supertrampa koji su me dobro potresli. Jedan je Crime of the Century (1974), album koji lično smatram najvećim remek-delom grupe. Iako bez ijedne slabe tačke, desio se prerano da bi tržište moglo da se snađe sa njim u pozamašnoj konkurenciji žanra koja je tada vladala. Zato je taj album uspeo da regrutuje samo posvećenike u malo progresivniji zvuk. Posebno, melodije i strukture numera School i Dreamer su obavezno štivo za svakog iole ozbiljnijeg poštovaoca grupe.

Drugi meni važan je Even in the Quietest Moments (1977), preteča albuma iz ove priče, koji u sebi sadrži neke veoma svetle (i nikako tihe) momente. Muzički sladokusci bi trebalo da oprobaju i prvenac grupe iz 1970. Taj album je najbolja muzička podloga za čitanje priče o neobičnom nastanku grupe, koju ćete svakako pronaći na Vebu ako budete malo uporniji. Album Supertramp (1970) sam jedva uspeo da nađem kao polovni vinil od Cob Records po ceni od jedne i po funte. Bilo je to davno, u vreme kad je moja država imala oko 25 miliona stanovnika, a letnji rad preko studentske zadruge značio solidne pare u džepu, dovoljne za jedno low budget putovanje u Evropu godišnje i pride bar desetak ploča iz Velike Britanije preko kataloga (o dnevnom džeparcu i sipanju goriva u Ladu da i ne govorim). Uopšte, katalog grupe je bogat i zanimljiv, mada je moguće da vam se, baš kao ni meni, neće previše dopasti albumi nastali nakon odlaska Rogera Hodgsona iz grupe 1983. godine.

„Mojih 125“ je projekat u nastajanju: to su priče o muzičkim albumima koji su me dotakli bar jednom u životu. Više o pobudama, namerama i planovima koji se tiču tog projekta pročitajte u predgovoru.

$#$