Kako se ravnoteža sama od sebe uspostavi… Da se desila planirana fotografija, ne bi se desila ova. A ovakvu ne bih tražio nikad, na svoju sopstvenu štetu.
Izašao sam nekim poslom do grada, onda nazvao Marinka da popijemo kafu zajedno u nekom od lokala na trgu, gde sam naumio da nađem temu za fotku dana.
Od fotografisanja sam odustao zbog preoštrog i lošeg svetla (jedan popodne svakako nije vreme za mlaćenje fotoaparatom). Čak ni lov na detalje nije uspeo: nisam video ništa vredno da se pozabavim makar i minut. Odmahnuo sam rukom, završio pola sata s Marinkom, pa kud koji – on dalje na posao, a ja kući.
Na mestu gde uobičajeno parkiram auto na ulici, preko puta kuće i ispod oraha koji je moj pokojni otac zasadio, sada postoji već lepa i široka senka. Krošnja je čak dovoljno jaka da bi zaštitila auto od nekog iznenadnog grada. Izlazim danas iz auta na strani suprotnoj od puta, kad u jarku ispod oraha, taman tako da jako dnevno svetlo ne smeta, ugledam ono sitno jesenje ljubičasto cveće. E, pa nisam mu oprostio. 
Uslikao sam ga i tako napravio ravnotežu sa onim maslačcima slikanim u aprilu (njih sam slikao u jarku do kuće). Tri ekspozicije u makro režimu: sve tri valjane, morao sam da odlučujem na prečac koju ću staviti ovde…
Ravnoteža sadržaja mi je po volji, malčice sam dopingovao svetlo i zasićenje na laticama, vinjeta je namerna (zgodan način da eliminišem neke viškove) i mala dubinska oštrina tačno naglašava šta treba. Izvedeno rutinski: mišn akomplišd.