Metallica u Beogradu, 8. maj 2012

Kako mogu biti nacionalist, ja sam bio prvak sveta! (Mate Parlov)

Metallica je bend koji se bavi podvrstom pop muzike piktoresknog naziva heavy metal. Ovo je kondenzovana definicija koja Metallicu smešta u njeno prirodno stanište i postavlja granice očekivanjima. Pop muzika jeste forma zabave, kao cirkus ili fudbalska utakmica. Njen cilj je da maksimalno približi koncertno izvođenje obliku u kojoj se publici predstavila na nosaču zvuka, jer je upravo tačna reprodukcija ono što publika očekuje, pošto je to preslušala, to joj se sviđa i to želi ponovo i ponovo da čuje. Heavy metal, kao podvrsta popa, uzima tvrđu formu i kroz muziku i kroz teme kojima se bavi, čime može da zavara kako nudi više od popa po definiciji (ekstreman primer je bend Queensryche, koji su čak ponekad zvali intelektualni heavy metal).

Postavlja se pitanje zašto bi onda iko želeo da ode na koncert pop muzike ako to što će na koncertu čuti zapravo već ima kući i preslušao ga je puno puta, što bi trošio novce za nešto za šta ih je već jednom potrošio? Generalnog odgovora nema: Madonna nudi sasvim jedno, a Đorđe Balašević sasvim drugo.

Metallica nudi sasvim treće, a koje logično proizilazi iz činjenice da je taj bend prvak sveta u heavy metalu (prvacima sveta ih čini statistički veoma značajan broj lepih melodija, što je večita alfa i omega posla kojim se bave). Koncert Metallice garantuje veliku masu ljudi, topli ugođaj krda, raspojasanost u kojoj nema ni krivice ni loših namera: možete se derati, skakati, bacati smeće gde god hoćete, udarati, polivati pivom, konzumirati psihoaktivne supstance – a sve to pod budnim okom obezbeđenja i države na konjima i pod teškim oklopima. Sve je dozvoljeno: od sovjetskog huliganskog zvonjenja na vrata uz potonju bežaniju, do totalne petooktobarske destrukcije Skupštine sa elementima teške krađe. Ništa od navedenog, naravno, ne morate činiti, ali će vam onda biti dosadno, što ste kog vraga uopšte dolazili?

Beogradski koncert Metallice je doneo sve pobrojano, tako da ga možemo nazvati potpuno uspešnim. Iz zvučnika je dopirala do te mere tačna replika muzike sa nosača zvuka da – zaista, ali zaista bez ikakve ironije –imam utisak kako Metallica ne svira na plejbek samo zato da bi se sutra moglo pričati o tome kako je pevač pogrešio ovaj ili onaj stih (desilo se i u Beogradu, naravno, u sred pjesme za muvanje cica poznatijoj kao Nothing Else Matters). Deca su se udarala, skakala, i tako redom. Mišn akomplišd.

Reći ću koju i o tehnikalijama, valja se. Koncert Metallice predstavlja potpuno krutu formu (spominjano poređenje sa cirkusom ili fudbalom nikako nije slučajno i značajno je tačnije nego što možete i da zamislite), u kojoj se tačno zna gde se ko i kada na bini nalazi, koje se pesme izvode i kada. Pevač (i gitarista) James Hetfield je vokalno zaista odličan – nisu to nikakve operske arije, naravno, ali nije bilo baš nikakvih pucanja glasa, a treba se drati dva sata (ovo izdvajam jer je teže pevati nego svirati ono što je postprodukcija nosača zvuka peglala danima). Jedini problem koji Metallica ima na koncertu su sola. To je nerešivi problem tehničke prirode – njihov ne preterano inteligentni (da se blago izrazim) gitarista Kirk Hemmet u solima besomučni izrabljuje efekat koji zvuči kao vah-vah. E, taj efekat se ne čuje, niti se može čuti, na otvorenom, zvog čega se praktično soliranje nije čulo. Tri video bima su prenosila koncert udaljenim obožavaocima, uz povremene i veoma zanimljive real-time efekte. Pirotehnička pomagala (mini vatrometi i pljuckanja vatre) su bila veoma ograničena i sačuvana za nekoliko poslednjih pesama, dok su laseri korišćeni samo tokom jedne pesme.

Dva sata je Metallica izbezumljenim fanovima nudila razloge za zabavu. A onda je došla na red pesma One (nadrealna priča o čoveku koji je stao na minu i tako ostao bez obe ruke i bez obe noge, oslepeo i onemeo i ogluveo… i preživeo. Jedini način koji mu je preostao da komunicira sa okolinom je Morzeova azbuka koju izvodi udarajući glavom po jastuku), koja je počela uz postprodukcione zvuke helikoptera, mitraljeza i eksplozija, praćene odgovarajućim salvama pirotehnike na bini. Dim koji se podigao iskorišćen je da se kroz njega puste laseri tokom trajanja pesme. Sa moje tačke gledišta bio je to jedini svetli trenutak koncerta, momenat koji je bio vredan dolaska, trenutak u kome bend konačno zauzima stav, gde svim salonskim filozofima, Ćosićima i Vukadinovićima zemlje Srbije, Merkelovima, Bušovima i ostalim Obamama velikih sila trlja na nos šta jesu geostrateške kontemplacije, teritorijalnosti i nadgornjavanja oko energije: obično sranje. Svako ljudsko biće bi moralo da ima obavezu da ode na koncert Metallice i odgleda uživo, iz prvog reda, pesmu One.

No upravo iz svega rečenog jasno sledi da je izvođenje pesme One objektivno najslabiji deo koncerta. Pesma se završava i bend brže-bolje ide dalje, da bi u sledećoj, poslednjoj, veseloj, skakutavoj pesmici Seek & Destroy sa vrha konstrukcije bili pušteni baloni (u najboljem Rolling Stones maniru) kao iskupljenje što su učinili da bi neko zbog njih mogao da se zapita.

Sve u svemu, svaka čast. Svaka čast radnicima Javnog Komunalnog preduzeća Beograd koji su već skupili frapantnu količinu đubreta koje je iza nas posetilaca ostalo, i svaka čast Metallici na dobroj zabavi koja nam je stvorila priliku da đubre napravimo.