Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jedna od najstarijih preporuka za lovce na zanimljive scene za fotografisanje glasi: “Hodaj ulicom i drži fotoaparat u pripravnosti”.
OK, lud dan je pretekao; juče je Valex svratio do Kikinde, a šta je bilo pre, za vreme i posle posete, ovog puta ćemo prećutati. No, šetali smo tako sa svojim zverinama o ramenu, kad ispred najodvratnije kineske radnje u gradu naiđoh na ovu scenu:
Znam da mi niko nije uzimao meru kad ju je pravio, al’ stvarno mi ona najbolje “čučne”.
– Dušo, je l’ ti ove čarape idu na pranje ili… Gde si, bre? Ah, da. Je l’ ti ove čarape… Ti, bre, stvarno nisi normalan! Ti si stvarno… Ti si zreo za… za… Za ludnicu si, bre, zreo.
– Što?
– Pa ni raspremili se nismo, a već si zaseo.
– Pa, znaš da me stislo na putu. Sad mi se otvorilo.
Kažu da je to bila slučajnost. Takođe vele: da se ta slučajnost nije desila, verovatno bi ta grobnica još bila neotkrivena.
Danas je 138 godina od rođenja čuvenog istraživača koji je pronašao Tutankamonovu grobnicu: Howard Carter, engleski arheolog i egiptolog, rođen je 9. maja 1874. godine. A tim povodom, Google je spravio prikladan doodle.
Nisam obožavalac, niti se bavim žanrom – za heavy metal, na Suštini pasijansa je zadužen Miloš, čiji izveštaj sa sinoćnjeg koncerta Metallice ste verovatno već pročitali. Međutim, ja nisam ni ostrašćeni navijač koji pljuje po onome što nije njegova mentalna prćija. Trideset pet godina intenzivnog slušanja muzike me je naučilo da stvari postavljam na svoje mesto onako kako zaslužuju. Metallica zaslužuje barem pažnju i uvažavanje – ne manje od toga.
Danas slušamo jednu od klasičnih bajki kakve Metallica ima običaj da priča.
Jugo u tom spotu je prosti bonus koji čini prilog istoriji automobilske industrije. Ako ste ikad proveli duže od 60 sekundi na zadnjem sedištu Juga po sunčanom danu, onda izvesno znate o čemu pričam.
Kako mogu biti nacionalist, ja sam bio prvak sveta! (Mate Parlov)
Metallica je bend koji se bavi podvrstom pop muzike piktoresknog naziva heavy metal. Ovo je kondenzovana definicija koja Metallicu smešta u njeno prirodno stanište i postavlja granice očekivanjima. Pop muzika jeste forma zabave, kao cirkus ili fudbalska utakmica. Njen cilj je da maksimalno približi koncertno izvođenje obliku u kojoj se publici predstavila na nosaču zvuka, jer je upravo tačna reprodukcija ono što publika očekuje, pošto je to preslušala, to joj se sviđa i to želi ponovo i ponovo da čuje. Heavy metal, kao podvrsta popa, uzima tvrđu formu i kroz muziku i kroz teme kojima se bavi, čime može da zavara kako nudi više od popa po definiciji (ekstreman primer je bend Queensryche, koji su čak ponekad zvali intelektualni heavy metal).
Kada sam imao sedam godina, sanjario sam da sam kapetan Kirk. Hteo sam da imam fejzer, ali nisam znao kako da dođem do nekog. I sad možete misliti mog iznenađenja, četrdeset i kusur godina kasnije, kad sam video ovo:
Sad budite slobodni da me zamislite kao ono dete na odeljenju igračaka koje se oklembesi o maminu ruku i neće da ide dalje, nego njavrče dok mu ne kupe šta on ‘oće.
Što ti je svet komunikacija: još uvek volimo žice, pa to ti je. Samo što nema ko da ih očešlja, da nam ulice budu malo urednije…
U šetnji koju nisam davno preduzeo, ovog puta sam namerno sveo svoje mogućnosti na manju meru, jer sam se obezobrazio udobnošću tehnologije, a to je loše. Zato sam navrnuo objektiv od 50 mm i samo njega imao uz fotoaparat. Ishod: morao sam da se snalazim u situacijama koje sam inače uzeo zdravo za gotovo. I to se pretvorilo u dobar pristup: slike sam pretpostavljao teže, ali sa više pažnje i uz očigledno bolje kontrolisane rezultae. Poput ovog:
