Tamo gde se nalazi nevidljiva granica između saosećanja i razumevanja, nalazi se i jedan puteljak kojim idu ljudi koji se odriču dostojanstva zarad zarade, a možda i nekih daljih, još manje časnih ciljeva…
Dugo sam se pitao gde je kvaka sa onim likom koji je iskoristio svoj fizički hendikep i svoju očiglednu blagoglagoljivost i usmerio ih na naplatu mehanizma verbalne estrade. A onda sam tek jutros naišao na ovaj opravdano besni tekst. Pogodio me je iz više pravaca: najpre zato što je to napisala osoba koja je i te kako pozvana da kaže nešto o tom pitanju. A zatim zato što nisam odmah nastupio sa sopstvenim mišljenjem, a imam ga od samog početka. Kada bih znao zašto sam oklevao, objasnio bih to najpre sebi samome. Ne, nije nikakva gužva posredi; verovatno je reč o tome da sam u određenom trenutku zažmurio na jedno oko i sad sam zbog toga ljut na sebe.
Naivnost je sve lakše zloupotrebljavati što je lakše predstaviti se svetu kao mučenik. A još bolje – kao bivši mučenik. A još bolje i od toga – kao neko ko je u svom mučeništvu, tačnije posle njega, doživeo nekakvo nazovi-prosvetljenje, pa sad ima šta da kaže ostalima. Znate, verovatno, o kome pričam.
Da se razumemo: u redu je to što je taj lik našao model za zaradu. Nije u redu to što je taj model postao predložak za egzibicionizam koji se svetu predstavlja kao univerzalna pobeda nad nesrećom. Ne, ta slika je ipak višedimenzionalna. Taj Vujičić je našao svoj mir, što je dobra stvar za sve. Usput je našao i početni kapital za motivaciono govorništvo kao izvor čestite zarade, što je dobro za njega. Međutim, on je to podigao na nivo koji je najnoviji vid hipnotisanja gomile u najgorem maniru new age ideologije, što nije nešto što ću prihvatiti.
Isti sam kao i vi, rekao je Nik Vujičić na početku svog predavanja. Odlično. To mi daje pravo da napišem ovo što ću napisati.
