Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ah, slatka kolotečina! Slatki dan mrmota! Kako mi je nedostajalo!…. Not. Samo mi je bio potreban hardverski reset – i to je sve.
Ako vam kažem da sam se malčice umorio jureći nadoknadu, verovatno ćete me razumeti. U tom svetlu, nadam se da ćete razumeti i fotku koju danas kačim, bez obzira na to što se na njoj nalaze elementi koji nisu svojstveni mom radu.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (173): 20. septembar 2012.”
Ako brojim kako treba, ovo je poslednji prilog u kanonadi nadoknade u projektu “jedna na dan”. Jureći sopstveni rep, nafilovao sam 45 fotografija tokom sedam dana. Uh, brate…
Treba li da kažem naglas ili je očigledno – tokom leta balonom, hvatao sam kadrove za koje sam već tada znao da ću ih podvrgnuti efektu diorame. Posle kraćeg biranja, opredelio sam se za fotografiju na kojoj se jedan balon uspešno uklapa u taj efekat.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (172): 19. septembar 2012. (ret.)”
…i to Ahilovo.
Da se prisetimo najvećih, u predvečerje objavljivanja video-zapisa sa ponovnog okupljanja i prvog pravog koncerta, celih 27 godina nakon što je smrt člana benda dovela do prekida rada grupe…
Kako god bilo: Led Zeppelin je jedna od konstanti rock’n’rolla. Manje-više sve što su uradili za dvanaestak godina rada u punoj postavi pre Bonzove smrti, bilo je prvo u žanru. Nemojte me terati da nabrajam, jer nema smisla – ili već znate ili vas uopšte ne zanima. No, nema se šta dodati na to da su prvi epski bend u rock muzici i prvi među velikima. Lucidnost kojom su Jimmy Page i bratija izgradili svoj opus jedinstven je i zato su ostali najveći među vrednima.
Danas slušamo “Achilles Last Stand“, jednu od neobičnih numera iz njihovog (već) neobičnog opusa; album Presence (1976) je, izvesno, najteži za razumevanje među studijskim delima Led Zeppelina. A po rečima samog Pejdža, mnogo je razloga da se Presense smatra najvažnijim albumom grupe
Svojevremeno sam napravio ličnu belešku o jednom od principa fotografisanja: “ne oklevaj, budi odlučan”. Iako retko podižem objektiv ka nečemu što je sklono begu ili brzom nestajanju, došao sam do prilike kada se ta beleška isplatila…
Vraćajući se sa Palića, nije nam se žurilo kući. A i zašto bi: kasno subotnje popodne u septembru je vreme kada valja biti van kuće. Odabrali smo terasu lovačkog doma u Novom Kneževcu da napravimo pauzu za kafu i plan daljeg tumaranja okolinom. U jednom času, grlica je sletela na ogradu terase. Dok sam izvukao fotoaparat iz torbe, namestio ga za priliku i krenuo da slikam, preostalo mi je vremena samo za dva brza okidanja – i grlica je prhnula svojim putem, možda baš uplašena škljocanjem mog fotoaparata.
Šteta, jer možda je moglo da bude i zanimljivije, pogotovo da sam bio u prilici da ustanem sa stolice i priđem korak-dva. No, spontana vežba spremnosti za hvatanje kadra je izvedena uspešno; opcija je bila da nemam ništa.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (171): 18. septembar 2012. (ret.)”
Sa ovom fotkom sam se debelo namučio…
Čoveku se ponekad ne daje da lako ostvari željeni rezultat, pa da stotinu puta pazi, proba, pokušava ponovo i radi sve što knjige starostavne kažu da treba. Prosto, nisam mogao da izvučem dobru kombinaciju svetla, kompozicije i priče na fotki koju sam hteo da uhvatim.
Elem, u jednom bazenčiću na šetalištu pored Palićkog jezera, zatekao sam zanimljivu skulpturu. Obilazio sam je sa raznih strana, slikao odasvud, dok nisam zaključio koji ugao je najbolji. Ali – ‘oćeš! Baš iz ugla koji sam našao da je najbolji, neki sede na suprotnoj ivici bazenčića i nemaju nameru da odu. Uz to, senka u pozadini pada loše, a iza se probijaju krpice sunčanog svetla među drvećem, naglašavajući stabla koja pozadinu čine previše naglašenom. Ništa ne valja da bih uradio snimak…
Iskustvo me je naučilo da ipak uhvatim fotku, a posle da odradim šta se odraditi može. Na kraju je ispalo da može da se izvede dovoljno dobro:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (170): 17. septembar 2012. (ret.)”
Ovog puta, lekcija iz praćenja ugla visokog svetla u objektivu…
Pre nego što proanalizirate ovu fotku, pogledajte prethodnu. E sad ću vam reći jedan materijalni podatak: sledeća fotografija je načinjena tačno 48 sekundi kasnije, nakon što sam napravio dvadeset ili trideset koraka i okrenuo fotoaparat u suprotnom smeru. U slučaju da mi ne verujete, predlažem da preuzmete fotografije pune veličine, pa da uporedite EXIF podatke na njima (nikada ih ne brišem). 
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (169): 16. septembar 2012. (ret.)”
Idealno mesto da se opustite u šetnji i fotografisanju. Tamo motivi nikad neće nedostajati…
Ako biste želeli da se okušate u fotografisanju fotki za razglednice, a da pritom i sami uživate u prostoru u kome je zadovoljstvo provesti ceo dan, predlažem vam dan (ili vikend, zašto da ne) na Palićkom jezeru. Bilo da su vam po volji promenada uz jezero, park, zanimljive građevine, pa i izuzetno lep zoo-vrt, moći ćete da iskoristite sve to kao sjajan prostor za fotografsku sesiju koju ćete pamtiti.
Zadesimo se tamo suviše retko, možda jednom u godinu ili dve. Nije tih stotinjak kilometara bogzna šta da se pređe, jedino je malo nezgodno ako se vreme pokvari… Tokom subotnje posete Paliću, loše vreme sa izgledom na kišu se, kao na dugme, premetnulo u fantastičan dan kasnog leta. Uhvatio sam u objektiv i jedno i drugo vreme, a rezultat sesije je najbolji do sada, od četiri ili pet koje sam načinio poslednjih godina. Za početak, razglednica:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (168): 15. septembar 2012. (ret.)”