Kako preživeti dečiji rođendan? U igraonici, mislim.
Ne, nemam nikakav mudar savet. Imam pitanje na koje nemam odgovor, bez obzira da l’ je Aleksin rođendan ili nekog njegovog drugara. Deca se jurcaju, igraju, izbegavaju da jedu i rade sve ono što se od njih očekuje. Roditelji sede i smaraju se , gledaju ih , srknu malo kafe i(l’) vode, pa u krug.
U stvari lažem. Majke se tu brzo i lako upoznaju; očevi su ti koji se smaraju, na mobilnom kuckaju poruke il’ traže izveštaje iz kockarnice. Neko čak piše prilog za Suštinu pasijansa. I tako kad su “tuđi” rođendani…
Danas slušamo autorsku muziku čoveka koji je prirodom intenziteta svojih aktivnosti, ali ipak bih rekao – na žalost, mnogo poznatiji kao producent nego kao autor i izvođač. Ono jeste da je on svoju ličnu autorsku karijeru izgradio upravo surfujući na vrhu talasa te popularnosti u ulozi producenta, ali to sve ide u rok službe…
Daniel Lanois (čita se “lenoa” – on je poreklom iz Kvebeka, frankofonskog dela Kanade) jedan je od najznačajnijih američkih producenata uopšte, sa referencama koje malo ko ima u popularnoj muzici. Koproducirao je jedini album mrske mi grupe koji bih mogao da slušam (kad bih imao akutni napad gluposti). Takođe, producirao je i inženjersku logistiku obezbedio za album Le Noise, jedan od najznačajnijih projekata Neila Younga u karijeri. Naći ćete njegovo ime i na kapitalnim delima Boba Dylana, Petera Gabriela, Emmylou Harris, Williea Nelsona… I još kod mnogih, i to je uvek prolazilo zapaženo.
Sve je to lepo, ali i dalje hoću da vam skrenem pažnju na Daniela Lanoisa kao muzičara i sjajnog autora čiji karakteristični stil je moguće prepoznati. Danas slušamo nešto sa njegovog prvog albuma Acadie (1989).
Majstor.
Vašoj pažnji preporučujem i fenomenalnu numeru “The Maker“, za koju mi uopšte nije jasno zašto je nisam stavio kao muziku za popodne umesto “Still Water“… Pa dobro, šta da se radi…
Tražite dalje i sami. Ako su vam se ove numere dopale, tak ćete otkriti još toga zanimljivog…
Naziv ovog filma pomenut je na Suštini pasijansa, u kontektstu izraza koji se uvrežio u narodu, tačno četiri puta u protekle dve nedelje. Stoga je red da obnovimo gradivo.
Koliko simbolike ima u ovom animiranom filmu, tek sad sam svestan. Nekad smo se zabavljali gledajući Pink Pantera – a gledali smo ga i u eri crno-belih televizora – i verovali da je svet naivan baš toliko koliko i mi, dok su nas održavali u stanju prosvećenog dremeža.
Odlučni napad na temu se pretvorio u još odlučnije forsiranje jendeka dok nisam dopreo do pruge…
Zujao sam kojekuda po gradu u toku popodneva. A pošto se nebo napunilo simpsonima, poneo sam fotoaparat misleći kako bi bilo baš dobro da se latim atara. Oklevao sam: sunce je još uvek bilo visoko i oštro, a meni je bilo stalo da uhvatim teksturu neba. Vetar je odnosio simpsone i nije bilo vremena za čekanje: krenuo sam van grada…
…A onda sam skrenuo s puta i vozio malo po njivi. Kad sam izbio pred atarski jendek, shvatio sam da imam temu u temi. I nije bilo druge nego da pređem jendek i uhvatim scenu…
sede i smaraju se 
, gledaju ih 
, srknu malo kafe 
i(l’) vode, pa u krug.
Neko čak piše prilog za Suštinu pasijansa. 
I tako kad su “tuđi” rođendani…
