Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ama, izrasla bi mi pipa da nisam pustio i ovu fotku u sled “jedne na dan”…
Onomad sam pustio jednu kompoziciju dve nepovezane stvari: štipaljke u prvom i zgrade u drugom planu, van fokusa. E, pa imam ja te zgrade i u fokusu, sve sa eksperimentom nad bojama na slici.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (167): 14. septembar 2012. (ret.)”
Pomenuh ga pet puta. Aj’ sad i da ga pokažem…
Dakle, sletanje balona je bilo, hm, truckavo, jer vetar pri zemlji se malo pojačao i trebalo je vremena da se grdosija umiri toliko da se gondola potpuno zaustavi. Tokom te parade po njivi, leteli smo kojekuda po gondoli; ja sam, konkretno, bio na “srećnoj” strani, daljoj u odnosu na smer kojim smo sletali, pa sam prigrlio neku dečicu koja se tu zatekla, nije da se nisam uplašio da bi ona mogla proći ugruvana. To je prošlo OK, međutim tokom jednog od udara o zemlju, pre konačnog prevrtanja na bok, Jasna je nekako uspela da nabije palac desne šake o ogradu gondole. Isprva, izgledalo je kao manji udar koji će biti brzo zaboravljen. Ali, posle pola sata, palac je počeo da otiče i da dobija plavu boju karakterističnu za uboje.
Kad smo stigli kući, otišli smo dežurnom lekaru koji je samo overio da nema loma, prepisao hladne obloge i analgetik i to je bilo to. Tek sutradan, kad je stvar krenula po zlu, ortoped je snimio palac da proveri stanje i postavio udlagu.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (166): 13. septembar 2012. (ret.)”
Jedna od neverovatno važnih grupa u mom muzičkom odrastanju je bila America – pretežno akustičarski trio momaka koji su i te kako znali da napišu i izvedu dobre pesme.
Eh… Zbog ove pesme sam patio što nemam dvanaesterac…
Kaže poslovica “lepota je u oku posmatrača”. Nije da nije. No, pre te lepote: ideja je ispred očiju autora, samo je treba prepoznati…
Mislim da sam se naglas začudio kad sam video scenu koja je predmet ove fotografije. Prolazio sam tuda ko zna koliko puta i nisam uočio priliku. A da bi stvar bila luđa, stalno sam obraćao pažnju na takve fotke, a ima ih puno, koje očijukaju sa odrazima zgrada u prozorima drugih zgrada.
Elem, o čemu ja to: dok smo dangubili ispred zgrade opštine (to jest ovde) uoči građanske ceremonije venčanja, pao mi je pogled na zgradu preko puta, a konkretno na ovo:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (165): 12. septembar 2012. (ret.)”
Sad je red da zatvorim krug: videli ste naduvavanje balona. A sad kako izgleda izduvan posle leta…
Sletanje je bilo malčice tvrdo: vetar pri zemlji je bio malo jači nego što je pilot naslutio. Svakako, kratke instrukcije o ponašanju pri sletanju je dao tek nakon uzletanja (vi’š ti diplomatu), kad smo prvi put naslutili da bi moglo biti “čvornovato”. Od prvog mesta na kome je korpa dotakla zemlju do mesta na kom se zaista i zaustavila, proveli smo možda 200-300 metara truckajući se po strništu u njivi. Čak smo se polako-polako i prevrnuli na bok, što je izazvalo sveopšte cerekanje, mada sam ja bio prezauzet pokušajem da sačuvam fotoaparat od silne prašine koja se digla.
No, dobro: deca i pratnja su otišli kombijem koji je došao, a nas četvoro odvažnih Kikindijanaca smo ostali da dođemo k sebi, pa smo usput i pomogli da se oprema spakuje na kamion. A neposredno pre pakovanja, balon na zemlji je izgledao ovako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (164): 11. septembar 2012. (ret.)”
Neću moći tako lako da se oslobodim sećanja na to iskustvo. A i zašto bih?…
Naduvavanje balona je spektakl za sebe. Najpre se jakim ventilatorom, lagano, ubaci hladan vazduh, dok se kupola lagano odmotava i odmrsuje posle izvlačenja iz paketa. Pilot pazi na veze i, posebno, na sajle za kontrolu kalote, indikatore i rezervne otvore. Procedura traje oko pola sata i onda se pale gorionici, kojima treba oko deset minuta da dovedu balon u uspravno stanje.
Posmatrao sam kako se balon polako razvija, kad me jedan od asistenata upita: “Hoćeš li da slikaš balon iznutra?” Jok, ti ćeš, rekoh i bez oklevanja se uvukoh između sajli. Prvo sam čučao, ali smetalo mi je klaparanje balona po glavi, pa sam zalegao. A rezultat tog zaleganja je sledeći:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (163): 10. septembar 2012. (ret.)”
Bio je to jedan od onih doživljaja koji se ne mogu zaboraviti. Štaviše, nije mi jasno kako ćemo i da li ćemo ikako ikada uspeti da nadmašimo ovo…
“Čuj”, reče mi poZZdravljač, “ne zovem te ovog puta da te požurujem da spremiš slike sa onog turnira, nego da predložim nešto. Pruža nam se prilika da letimo balonom u subotu ujutru ili u nedelju ujutru, još se ne zna tačno kad…”
Od tog časa pa do časa ulaska u gondolu balona na jednom poljančetu nadomak Sente, stvari su tekle prilično euforično. Kratka verzija priče glasi da sam imao na raspolaganju priliku za foto-sesiju kakvu nisam imao nikad u životu – i posrećilo se da to izvedem.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (162): 9. septembar 2012. (ret.)”