Bio je to jedan od onih doživljaja koji se ne mogu zaboraviti. Štaviše, nije mi jasno kako ćemo i da li ćemo ikako ikada uspeti da nadmašimo ovo…
“Čuj”, reče mi poZZdravljač, “ne zovem te ovog puta da te požurujem da spremiš slike sa onog turnira, nego da predložim nešto. Pruža nam se prilika da letimo balonom u subotu ujutru ili u nedelju ujutru, još se ne zna tačno kad…”
Od tog časa pa do časa ulaska u gondolu balona na jednom poljančetu nadomak Sente, stvari su tekle prilično euforično. Kratka verzija priče glasi da sam imao na raspolaganju priliku za foto-sesiju kakvu nisam imao nikad u životu – i posrećilo se da to izvedem.
Ono jeste da je trebalo ustati u četiri ujutru u nedelju, ali jeste i to da smo projekat “balon” iskoristili da u ponoć pobegnemo iz one svadbe, bez potrebe da lažemo o razlogu. Ono jeste da se ja plašim visine, ali jeste i to da mi je bilo jasno kakva prilika je posredi – ako je dobar uslov za letenje, onda je dobar uslov i za fotografisanje totala. Brže-bolje sam nabavio i SD karticu od 16 GB jer nisam hteo da mislim o kapacitetu dok sam u vazduhu (ispade mnogo jeftinije nego što sam pretpostavio) i malo se informisao o prilikama.
I desilo se. I bilo je spektakularno, toliko da je Jasna posle rekla “opet bih letela, pa taman da opet povredim palac na ruci”. Elem, bilo je i žrtava, jer sletanje je bilo štogod truckavo…
Celu priču i mnogo više fotki ću vam izručiti kad budem spremio prilog o tom dešavanju…
Presuda: mišn akomplišd kako nikad nije! 
Tačno da mi neko kaže “biraj sesiju koja će ti biti poslednja i više se nećeš baviti fotografijom”, znam šta bih birao. Bila bi to stavka koju sam sad gurnuo na više mesto na svojoj bucket listi: let balonom iznad Kapadokije.
Kad-tad…. Kad-tad.
Za donošenje konačne odluke onih koji još nisu sigurni da li su spremni da polete može biti presudan Jasnin komentar o spremnosti za istu, već preživljenu žrtvu, a posebno u korelaciji sa prvom reakcijom na informaciju o vremenu poletanja: “Pa, ti nisi …”