Koincidencija sa prošlogodišnjim rasporedom u kalendaru dešavanja: nedugo posle letovanja, svatovi. Uhhhh…
Kad se zateknem u nekim svatovima, obično imam dobar izgovor da se zabavljam: uhvatim fotoaparat, pa kao slikam, trudeći se da pritom ne smetam profesionalnom fotografu koji je angažovan da to uradi kako treba (tj. pod moranje, a za pristojnu nadoknadu). Dok profesionalac radi šta mora, ja mogu da eksperimentišem. E, pa jedan od eksperimenata su tzv. komplementarne fotke, one za koje znam da ih profesionalac neće raditi. Tipičan primer su detalji.
Da me ne razumete pogrešno, ali… Ne podnosim svadbe. Najpre nisam imao bogzna kakvo mišljenje, a onda se u jesen 1990. godine desila naša svadba i posle toga to smatram najgorim pojavnim oblikom društvenog dešavanja bilo koje vrste. Da izvinete, mrzim svadbe više i od sahrana. I dovoljno puta puta sam ponovio boravak u nekoj svadbi da bih mogao da revidiram taj stav; to se do sad nije desilo i mala je nada da će se ikad opet i desiti.
Ništa lično prema simpatičnim mladencima u čijoj svadbi smo se zatekli prošlog vikenda: neka ih, neka se late zajedničkog života, neka i kanonskih poklona od strane šire familije, red je i nije mi teško da dam. Teško mi je da boravim na kič-paradama, pa to ti je. Zato mi fotografisanje na svadbi dođe nešto kao radna terapija. Istina, nije uvek isti scenario slikanja: ponekad slikam za foto-strip (najbolja epizoda je bila “Metamorfoza grupice ljudi u krdo svinja: veseli kum i njegova svita u akciji”), ponekad umlatim par desetina snimaka u paparaco stilu, a nekad se držim kanona i slikam kao da službeni fotograf nije tu (mada se ne bih hvatao obaveze kad bi neko to zatražio od mene). Taj poslednji scenario sam izveo ovog puta.
Presuda: mišn akomplišd, i ovde i u totalu. 
Čak ispade čestita sesija, iako sam radio vrlo rasterećeno i po principu “šta ispadne”. Mladencima još uvek nisam odneo rezultat; čak nisam ni obradio sve, ali trijaža je pokazala da imam šta da odnesem. Pa dobro, biće i njima drago, verujem.
Izvinjavam se g-đi u belom, jer nije baš pristojno da komentarišem damu na taj izuzetni dan, ali ovde komentarišem samo fotku i postprodukciju.
Vinjeta je napravila značajnu razliku u boji kože što mi je privuklo pažnju. Boja mladine šake je ostala za nekoliko nijansi crvenija nego prirodno. Na velikoj fotografiji to ide čak do lokalne ljubičaste nijanse. Suviše belog u okolini? Da ne znam šta sve može da se uradi u obradi rekao bih da je, recimo, nečija brada osetila silinu njene levice… 😳
Argh! Neko je ipak primetio! Darn!… 😕
Ma … samo su bili pristojni zbog dame, ne zbog tebe.