Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Još jedna sa turnira u sedećoj odbojci. Da malo promrdam neke licemerne dušebrižnike…
Jedno od pravila sedeće odbojke glasi da proteze ostaju van terena. Sledi zanimljiv detalj koji sam uhvatio tokom međunarodnog turnira u sedećoj odbojci održanog u Kikindi prvog septembra. Lovio sam ovako nešto i na prethodnim turnirima, ali ovakav zicer još nisam imao:
A onda je došlo doba za ispunjavanje zadataka. OKI Feniks je izašao na crtu svom zadatku, morao sam i ja svom…
Odbojkaški klub invalida “Feniks” je ekipa ljudi koji se bave sportom, dobri su ljudi i drugari i dobro se osećam kad provodim vreme sa njima. Animiran da pomognem u promociji tog paraolimpijskog sporta, pratim njihove aktivnosti i u svojstvu vebmastera sajta, a kad imaju aktivnosti u Kikindi, tu sam i da fotografišem. Pomenuh već onu konferenciju za štampu, a turnir šest ekipa je održan prvog septembra. Bilo je to dvanaest formalnih sati (i još štogod neformalnih) pokrivanja dešavanja, što nije lak posao, ali je zabavan.
Sesija fotografija sa sportskog turnira je ozbiljna stvar, a pošto ne radim prvi put, znao sam već za neke zamke i bio spreman da ih izbegnem… Osim što sam debelo zeznuo stvar u tehničkoj pripremi… umesto da svedem fotografije na RAW format od 10 Mpix, ja sam prešao na JPEG format kako bih mogao brzo da radim i usput štedeo struju. Bila je to ozbiljna greška.
Hala sportova, 4. decembar… Pa ko voli nek’ izvoli.
The Cranberries najviše pamte po megahitu “Zombie“, sa njihovog drugog studijskog albuma. Meni je ipak draži njihov prvi album, “Everybody Else Is Doing It, So Why Can’t We?“, sa koga slušamo ovu pesmu. Dobio sam ga na kaseti za svoj 22. rođendan i sećam se da mi je zvuk momentalno ušao u uvo. Skoro 20 godina kasnije, trkeljišući po Netu za ovaj post, skontao sam da je krivac producent – Stephen Street, momak koji je taj posao radio i za… Nastavite sa čitanjem >>
A sad jedna tema kojoj je teško vratiti se nakon serije turističkih, koncertnih i ostalih dokumentarno-putopisnih… Malo figura i prenesenih značenja…
Baveći se raznim ‘majstor-kvariš’ poslovima u Aninom iznajmljenom stanu u Novom Sadu, pade mi pogled na jednu kombinaciju… Momentalno sam prekinuo to što sam radio, zgrabio fotoaparat i štriknuo scenu.
Ovo je jedna na moj račun. Obaška, ovo je tema koju ću da istražujem u budućnosti…
Već sam pričao o tome: drugari me zezaju što sam, po njihovom ubeđenju, neprincipijelan. Većina dobro zna, što iz moje priče, što iz činjenice da nemam fotki sa većine koncerata koje sam pohodio, da ja zapravo ne želim da nosim fotoaparat na koncerte. I sad, kanonada sa Nišvila, pa još slike sa koncerta Omege (grupe koja mi mnogo znači), pa sad nije najjasnije šta ja to radim, pričam, lupetam…
Ko je shvatio, shvatio je: ja na koncerte koje pohodim i dalje neću nositi fotoaparat, ali ću nositi fotoaparat na hepeninge i beležiću šta se zbiva. U čemu je razlika? E pa, jebigica, to je moj subjektivni pristup problemu. Fotoaparat mi dobro služi da uhvatim dobre sitnice, poput ove:
Potrebna je još jedna reminiscencija…
Fotka ono dvoje klinaca je već pobudila pažnju, pa ne mogu da odolim… Nekoliko minuta posle te prve uhvaćene fotke, nosači su se približili jedan drugome, a klinci su se spontano zagrlili. Imam celu seriju (vidi dole), a za vas biram najčistiju od njih.
Moram da se vratim nekim fotkama sa Nišvila… Ova ludača je ostavila velik scenski utisak na mene…
Pevanje na tragovima be-bop stila, pogotovo kada je reč o nekim čudno umešanim žanrovima, nije mi nešto po volji. Pogotovo, nemam baš neko veliko razumevanje za to što su Brusells Jazz Orchestra uradili sa Geršvinovim operskim delom Porgy and Bess. Međutim, voje pevača koji rade sa bendom su izmamili ovacije: zavodljiva Portugalka Maria João i neobični David Linx su majstori scene i pevačkog zanata, mada moram priznati da je teatralnost bila malčice previše naglašena za moj ukus. Ali, ajde-de, neka im bude oprošteno, jer nastup je bio vredan pažnje.
