A onda je došlo doba za ispunjavanje zadataka. OKI Feniks je izašao na crtu svom zadatku, morao sam i ja svom…
Odbojkaški klub invalida “Feniks” je ekipa ljudi koji se bave sportom, dobri su ljudi i drugari i dobro se osećam kad provodim vreme sa njima. Animiran da pomognem u promociji tog paraolimpijskog sporta, pratim njihove aktivnosti i u svojstvu vebmastera sajta, a kad imaju aktivnosti u Kikindi, tu sam i da fotografišem. Pomenuh već onu konferenciju za štampu, a turnir šest ekipa je održan prvog septembra. Bilo je to dvanaest formalnih sati (i još štogod neformalnih) pokrivanja dešavanja, što nije lak posao, ali je zabavan.
Sesija fotografija sa sportskog turnira je ozbiljna stvar, a pošto ne radim prvi put, znao sam već za neke zamke i bio spreman da ih izbegnem… Osim što sam debelo zeznuo stvar u tehničkoj pripremi… umesto da svedem fotografije na RAW format od 10 Mpix, ja sam prešao na JPEG format kako bih mogao brzo da radim i usput štedeo struju. Bila je to ozbiljna greška.
Nikad, nikad, nikad i nikad ne prebacujte režim slikanja iz RAW u JPEG. Ako nemate dovoljno kapaciteta, slikajte pametnije umesto više ili prebacite u S-RAW ako vaš aparat to podržava. Ako vam aparat snima na karticu sporo zbog izbora RAW formata, razmišljajte o sledećoj fotografiji dok čekate aparat da završi posao i imaćete bolji rezultat. A ako mislite da će vam RAW format zagorčati život u obradi jer će ona trajati duže, dozvolite da primetim da nije tako: Lightroom radi brže sa RAW formatima nego sa JPEG slikama, koliko god to blesavo zvučalo; a gubitak kvaliteta koji nastane u aparatu zbog JPEG obrade, nepovratan je.
Ajde-de: fotke za sajt OKI “Feniks” se spremaju u konzervativnih 800×600, dovoljno je za online dokumentovanje, a svakako smo se opredelili za kvantitet pre nego kvalitet jer nam treba što više materijala koji ćemo prezentovati svetu (mislim da u zemljama okruženja sada više nema sajta o sedećoj odbojci sa više fotki). Ali, toliko je mučno obrađivati JPEG fotografije da se gubi svaka prednost hodograma koji imam kad koristim Lightroom.
Boli kad to shvatiš empirijski, kao što se to meni desilo.
Presuda: mišn not akomplišd, sve sa čvrgom zbog načinjene gluposti. 
Ovako ne može više da se radi. Ne zato što nema dobrih uhvaćenih scena (ima!) niti zato što je izabrana fotka nezanimljiva (nije!), nego zato što sam predao pismeni iz matematike radeći ga olovkom umesto penkalom, pa mi je rad suspendovan kao tehnički nedostatan. Dovoljnu brzinu bih imao; struje imam na svu volju; a u kapacitetu ne oskudevam.
Jedina pozitivna stvar iz svega ovoga je ta što sam ovom blamažom zabetonirao iskustvo. Možda će se nekad pojaviti neka glupost za slikanje, pa ću misliti da vredi samo kao JPEG (ne, neću). Ili ću se iz nekog posebnog razloga unapred odreći tehničkog kvaliteta kojim raspolažem kad radim RAW (ne, neću). Ili ću toliko verovati perfektno odabranim parametrima fotografije da ću zaključiti da je 8 bita po pikselu dovoljno detaljno (ne, nije).
Nikad, nikad, nikad i nikad ne prebacujte režim slikanja iz RAW u JPEG. Nikad.
Zbog onog što ću reći moram da ponovim da je turnir više nego uspeo i da se tako jak međunarodni sportski događaj ne događa baš često u našem gradu.
Elem, u pauzi između utakmica udarim u priču o organizaciji ovog događaja sa jednim gostom. Žalim se kako smo napravili neke manje propuste. Uteši me on u dve vruće: “slušaj, ba, ako ti neko prijatelj, takve stvari ti neće zamjeriti. A ako nije – uvijek će ti naći nešto što ne valja. Ma, super vam je ovo.”
Dakle:
sopstvene greške su i najbolji i najskuplji učitelj, a dobri prijatelji opraštaju greške, samo ih nije poželjno ponavljati. Ma, super je ti je to, ba! 😉