Još jedna sa turnira u sedećoj odbojci. Da malo promrdam neke licemerne dušebrižnike…
Jedno od pravila sedeće odbojke glasi da proteze ostaju van terena. Sledi zanimljiv detalj koji sam uhvatio tokom međunarodnog turnira u sedećoj odbojci održanog u Kikindi prvog septembra. Lovio sam ovako nešto i na prethodnim turnirima, ali ovakav zicer još nisam imao:
Sećam se rasprave na jednom forumu pre par godina, nastala je kada je neki član okačio sličnu sliku koju je uhvatio baš na turniru u sedećoj odbojci. Ono što je usledilo… Ama, pas s maslom ne bi pokusao, jer je usledila prilično licemerna kritika tog fotografa, najčešće u stilu “šta ih diraš”. Jebote…
Primetio sam sa kakvom lažnom brigom se neki ljudi ophode prema licima koja imaju neke fizičke nedostatke. Da li je reč o nekakvom strahu, nerazumevanju ili gađenju, ne bih znao da kažem. Tek, poznajem jedan broj ljudi sa nekim fizičkim invaliditetom i, osim što nemam nijedan od navedenih problema koji neki ljudi imaju, ne kapiram zašto tzv. normalni, celi, neinvalidni (ili kako se već nazivamo mi koji nemamo fizički hendikep) osećaju sažaljenje prema takvim ljudima. Iz ličnog iskustva u bliskom kontaktu da osobama sa fizičkim nedostacima znam i tvrdim da njima ne treba ni sažaljenje ni samilost. Ako već nećete da im pružite razumevanje, nema problema: gledajte i dalje svoja posla i nastavite dalje ostavljajući prostora i za njih.
Postoji, pak, jedna razlika koju ljudi sa fizičkim hendikepom pokazuju češće nego drugi – ili barem ja imam nekakvo možda pogrešno razumevanje da je tako, ali čini mi se da ne grešim. Oni su po pravilu puni života i radosti i daleko su iskreniji nego drugi u svemu što rade. I emituju toliko optimizma oko sebe da pretekne i za druge. No, to je samo jedan od razloga zašto volim društvo ekipe OKI “Feniks”. U slavu duha optimizma, ovu fotku posvećujem svim igračima sedeće odbojke, i onima koje znam i onima koje još ne poznajem; a srećem ih po turnirima sve više i dobro se osećam zbog toga.
Presuda: mišn akomplišd, sa idejom i porukom. 
Nemojte da se plašite proteza, ne ujedaju. I ne oklevajte da shvatite: niko od tih ljudi nije stekao hendikep svojim izborom, nego obrtom sudbine. Dešavala im se neka nesreća koja je oduzela deo ekstemiteta, ali im nije oduzela duh niti, pogotovo, želju za životom. Život piše romane, a optimizam je oduvek bio u modi.
A tek onako usput: dođite ponekad na neku utakmicu sedeće odbojke, sve ih je više u državama u okruženju, a popularizacija u Srbiji već pokazuje neke rezultate. Iznenadićete se kad budete saznali koliko je dinamičan i zanimljiv taj sport. Naletite li na OKI “Feniks”, slobodno ih pozdravite lično i recite “mene je Grba uputio”.
“Oni su po pravilu puni života i radosti i daleko su iskreniji nego drugi u svemu što rade. I emituju toliko optimizma oko sebe da pretekne i za druge.”
Dobra šala na sopstveni račun je baš odlika ljudi punih optimizma:
Putujemo kombijem na jednu utakmicu. Šofer ćuti satima i nekako nesigurno se smeška na naša zezanja kojima ubijamo vreme tokom puta. Onda, samo uključi desni migavac i stane na benzinsku pumpu, “Pauza!”. Tad se javi jedan iz šarage “E, .bš ga, majstore! Ti ćeš i popiti kafu dok mi samo izađemo. – (!?) – Pa, kaži malo ranije da ćeš stati, noge su nam u gepeku …”
Tih nekoliko rečenica su srušile barijere kao cunami, a majstor se odmah “primio” i postao je NAŠ. U kraju u koji smo krenuli za takve onda kažu da su “raja”.