Danas se prisećamo prerano otišlog Richarda Wrighta, velikog a skromnog muzičara, čoveka koji je dao glavnu komponentu za blend po imenu Pink Floyd. Potcenjen zbog svoje sklonosti da prećuti napade, Rick Wright je bio povučen dok ga nekako nisu naterali da se pridruži Gilmourovoj turneji nakon albuma On an Island (2006). Danas gledamo nešto što smo već gledali na Suštini pasijansa, ali ne mari: vredno je. Reč je o konačnoj verziji jednog od najjačih komada Pink Floyda; zapis potiče sa koncerta u Gdanjsku. Odvojite pola sata i poslušajte ovo.
Day: September 29, 2012
Vikend bioskop: Jednostavni Simon
Vreme je da se malo odlepimo od anglosaksonskih filmskih ostvarenja. Danas je na redu švedski film (ipak ne akcioni).
| Originalni naziv: | I rymden finns inga känslor |
| Godina izdanja: | 2010 |
| Reditelj: | Andreas Öhman |
| Glavne uloge: | Bill Skarsgård, Martin Wallström, Cecilia Forss |
| Trajanje: | 85 minuta |
Смислио сам виц… овај, нисам… тетки лек…
У време док су се вицеви још препричавали уместо да се преводе са интернета, били смо јако брзи да их измислимо и раширимо. Дешавало се да се догађај још не заврши, а виц о њему већ стигне свуда. Например, “што је Авдо моро д’иде у Италију”, добре три недеље пре него што су нашли леш Алда Мора.
И увек се нашао неко да пита “ко ли измишља све те вицеве”.
За већину умотворина је пожељно да се зна чије су. Чувене изреке остају запамћене по ауторима, аутори по њима. За позоришне комаде се зна ко их је писао, за слике се плаћају скупи стручњаци да утврде да ли их је стварно насликао онај на ког су набедили, скоро све књиге имају писце. Једино јадни вицеви немају ауторе (са изузетком оног што смисле усправљени комичари, али овде је реч о бесплатним вицевима).
Ко се пита зашто је то тако, нека смисли виц и нека проба да га протури. Јемчим неуспех ако почне са “е, што сам смислио један”. То се никад не ради. Сопствени виц се протура са “е, што сам чуо један”, са можебитним ојачањем “на пијаци” или “у аутобусу” или “у кафани, за суседним столом”.
Народни уметник, изумитељ вица, мора да остане непознат. Он је нека врста незнаног јунака, митско створење, коме се верује само док остане у миту, док га не познајемо. Чим се испостави да је виц смислио неко кога знамо, одједном више није тако смешан. Још горе ако унапред знамо, пре него што га чујемо.
Зашто је то тако, немам појма. Немам теоријску основу да проникнем у суштину тога, а о теоријама које се упињу да објасне људско понашање баш и немам неко високо мишљење. Могу да га опишу, као ја сад.
За разлику од већине таквих теоретичара, који живе у обмани да постоји неутрални посматрач па као изводе неке опите на људима све се претварајући да заморци не примећују да су стављени у ненормалан положај па онда закључују о некаквом нормалном понашању – ја ово пишем у првом лицу. Јавно признајем да сам смислио и протурио бар десетак вицева, од којих је можда чак половина прошла мајсторски испит: неко их је после мени причао.
Она прва два, која сам покушао да протурим као своје, су прошла неславно. Испрва. Онда сам их, негде другде, неку годину касније, протурио као “е што сам чуо један”, и све је било како треба. И, као што треба, не знам који су то. Заборавио сам. Јер и ја верујем у митског незнаног јунака, и питам се ко ли измишља све те вицеве.
Umesto motivacionog predavanja…
Treba vam motivacija? Kad naučite da prepoznate sopstveni mir, naći ćete i motivaciju. U međuvremenu, umesto feng-shui-new-age-apa-drapa-op-drp predavanja, sa vama delim motivacioni dokumentarac o strasti za dostignućem.
Ne treba vam onaj new age evangelista da biste otkrili prave ludake. Za razliku od prodavca magle i sumaglice, ovaj ne prodaje ništa. Kupi zrno strasti od čoveka koji klepa sokoćalo od 1958. godine, a da čak nije u stanju da hoda.
Prepoznaj istinu koja je pred tobom i ne zaboravi da uzvratiš kad budeš mogao i imao čime.
Jedna na dan (181): 28. septembar 2012.
“Šta ti je bre to? Pa to izgleda kao slika Brace Azarića!” – reče mi danas Jasna, kad je u prolazu videla fotku koju upravo obrađujem. Tog časa sam znao da sam na dobrom putu.
Ovo poređenje sa furioznim stilom slikanja našeg prijatelja Brace Azarića nije bilo slučajno, jer motiv je prilično isti. Jedino što Braci za sliku 80×55 treba petnaest minuta da je naslika, a meni je trebalo pola sata da dostignem to što sam zamislio… Nisam dovoljno vešt da obradim brzo fotku prema zamisli, pa moram da eksperimentišem i radim polako.
A slika k’o slika, tražio sam rešenje za jedan HDR zapis koji je morao da bude baš takav da ti na časak zastane dah. Nije baš da zastaje dah, ali svejedno:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (181): 28. septembar 2012.”