Neću moći tako lako da se oslobodim sećanja na to iskustvo. A i zašto bih?…
Naduvavanje balona je spektakl za sebe. Najpre se jakim ventilatorom, lagano, ubaci hladan vazduh, dok se kupola lagano odmotava i odmrsuje posle izvlačenja iz paketa. Pilot pazi na veze i, posebno, na sajle za kontrolu kalote, indikatore i rezervne otvore. Procedura traje oko pola sata i onda se pale gorionici, kojima treba oko deset minuta da dovedu balon u uspravno stanje.
Posmatrao sam kako se balon polako razvija, kad me jedan od asistenata upita: “Hoćeš li da slikaš balon iznutra?” Jok, ti ćeš, rekoh i bez oklevanja se uvukoh između sajli. Prvo sam čučao, ali smetalo mi je klaparanje balona po glavi, pa sam zalegao. A rezultat tog zaleganja je sledeći:
Ne znam koliko puta sam video ovakav kadar po kojekakvim foto-portalima. Desetinama, stotinama puta. Da mi je neko samo pre mesec dana rekao “i ti ćeš imati takvu fotku”, verovatno bih ga opsovao, jer ne volim kad me provociraju, a tu prostu i srdačnu želju ne bih nikako drugačije doživeo. Eto, ispade da je svet mnogo manji nego što bi čovek mogao da nasluti. I neka to bude pouka, pogotovo iz ugla nekog ko voli da istražuje sopstvene domete u fotografiji. Nema limita za one koji umeju da prepoznaju priliku. Ergo…
Presuda: mišn akomplišd, sa zvezdicom. 
I eto… Hiljadu puta sam čuo “pravilo broj jedan” za dobru fotografiju: digni dupe iz stolice i kreći se. Gledaj oko sebe i ne oklevaj kad se ukaže iznenadna prilika, jer ona će isto tako iznenada i nestati.
Ako ova fotka nije dokaz da je to pravilo tačno, onda zaista ne znam šta jeste.
Svima kojima fotografija išta znači u životu: želim vam priliku da i sami letite balonom. Prevaziđite sve nedoumice, strahove i opravdanja da se izvučete i suočite se sa čistom lepotom prostora. Dobitak je teško prepričati.
Jednostavno, šareno i savršeno. Za odmaranje očiju.