Ama, izrasla bi mi pipa da nisam pustio i ovu fotku u sled “jedne na dan”…
Onomad sam pustio jednu kompoziciju dve nepovezane stvari: štipaljke u prvom i zgrade u drugom planu, van fokusa. E, pa imam ja te zgrade i u fokusu, sve sa eksperimentom nad bojama na slici.
Nije ta fotka ništa posebno, niti je tehnički preduslov za dobijanje tog rezultata išta teži od ma koje trivijalne scene načinjene u uslovima dovoljno jakog svetla. Moj jedini motiv, osim prostog dokumentovanja prostora, bio je u nameri da još istražim dokle mogu da guram po prejakom suncu uz pomoć polarizacionog filtera. Trik je u tome što taj filter, osim što odseca vrhove na histogramu svetla, pojačava boje umesto da ih izbleđuje, što u nekim slučajevima može da dovede do efekta preterane zasićenosti. Drugim rečima, svaka tehnička andrmolja koja popravlja nešto na fotografiji dodaje rizik da pokvari nešto drugo; što je andrmolja jača u efektu, jača je i u nuzefektu i na to treba paziti. I zaista: moja pretpostavka da će doći do prenaglašavanja crvene boje bila je tačna. Na slici koju vidite, crvena je jako utišana; ovde je prejaka još uvek, ali dalje stišavanje bi dovelo efekta izbleđene površine, što mi ne treba.
Presuda: mišn akomplišd. 
Naučio sam jednom za svagda: moram da pazim na rezultat kad slikam u uslovima “totalno jakog” sunca.
Lična beleška: sad valja čekati druge uslove jakog svetla, poput sunca podvučenog pod oblake (to valja loviti, jer se retko dešava) i sunca na snegu. E, to je već nešto što do sada nisam imao čime da slikam – DSLR imam tek od kraja marta. Dakle, biće još puno toga da se isproba, nauči i apsolvira.
Biće posla.
Задатак гледе боја испуњен, а ком пишт или како већ дође, трефио си тачно нијансу америчке боје за амбаре. Зове се тако јер тада нису имали другу.