Svojevremeno sam napravio ličnu belešku o jednom od principa fotografisanja: “ne oklevaj, budi odlučan”. Iako retko podižem objektiv ka nečemu što je sklono begu ili brzom nestajanju, došao sam do prilike kada se ta beleška isplatila…
Vraćajući se sa Palića, nije nam se žurilo kući. A i zašto bi: kasno subotnje popodne u septembru je vreme kada valja biti van kuće. Odabrali smo terasu lovačkog doma u Novom Kneževcu da napravimo pauzu za kafu i plan daljeg tumaranja okolinom. U jednom času, grlica je sletela na ogradu terase. Dok sam izvukao fotoaparat iz torbe, namestio ga za priliku i krenuo da slikam, preostalo mi je vremena samo za dva brza okidanja – i grlica je prhnula svojim putem, možda baš uplašena škljocanjem mog fotoaparata.
Šteta, jer možda je moglo da bude i zanimljivije, pogotovo da sam bio u prilici da ustanem sa stolice i priđem korak-dva. No, spontana vežba spremnosti za hvatanje kadra je izvedena uspešno; opcija je bila da nemam ništa.
Da, znam: ova fotka je hiljadu kilometara daleko od remek-dela, čak nije ni blizu da se nazove potpuno uspešnom. Ali, meni je draga jer imam nesvakidašnji kadar koji sam nekako uspeo da prigrabim.
Istina je i to da sam se nadao da ću dočekati još niže sunce, pravi zlatni sat, jer sam nameravao da slikam most sa te terase. A onda se desila ova prilika, iskoristio sam je i bio toliko zadovoljan da osim te dve ekspozicije nisam slikao ništa više. Ponekad planiranje ne vredi: prosto, prilika se desi iznenada; i ako je ne iskoristiš, ostaješ kratkih rukava.
Slaganje planova na slici je vrlo dobro. Čak, taj metež na dnu kadra (hrpa stolica, ograda i konstrukcija cirade splava iza nje) ne predstavlja toliku smetnju kao što sam se plašio da će biti. Tesan kadar nije dolazio u obzir jer bih narušio proporciju prostora oko mosta, koji je namerno izveden tako da ostane van fokusa. A perfektan preliv sunca na leđima grlice (ili kumrije, kako obično nazivamo tu pticu u severnom Banatu) predstavlja bonus kakvom se nisam nadao. Zapravo, to je toliko jak detalj da nije bilo druge nego da celu kompoziciju izgradim oko tog malog detalja. Posrećilo se bar onoliko koliko je trud urodio plodom.
Presuda: mišn veri akomplišd. Ovaj rad može da mi posluži kao argument da fotografija može da bude perfektna čak i ako ima očigledne tehničke nedostatke. Ako ćemo pravo, tehnička savršenost jeste dobra stvar, ali nikad nije bila ogledalo suštine. O tome možemo da razglabamo mnogo, ali verovatno nije potrebno. Teoretski gledano, ova scena bi se mogla unaprediti u toku fotografisanja, ali to je već razglabanje tipa šbb kbb.
Još malo. Još samo malo.