Sa ovom fotkom sam se debelo namučio…
Čoveku se ponekad ne daje da lako ostvari željeni rezultat, pa da stotinu puta pazi, proba, pokušava ponovo i radi sve što knjige starostavne kažu da treba. Prosto, nisam mogao da izvučem dobru kombinaciju svetla, kompozicije i priče na fotki koju sam hteo da uhvatim.
Elem, u jednom bazenčiću na šetalištu pored Palićkog jezera, zatekao sam zanimljivu skulpturu. Obilazio sam je sa raznih strana, slikao odasvud, dok nisam zaključio koji ugao je najbolji. Ali – ‘oćeš! Baš iz ugla koji sam našao da je najbolji, neki sede na suprotnoj ivici bazenčića i nemaju nameru da odu. Uz to, senka u pozadini pada loše, a iza se probijaju krpice sunčanog svetla među drvećem, naglašavajući stabla koja pozadinu čine previše naglašenom. Ništa ne valja da bih uradio snimak…
Iskustvo me je naučilo da ipak uhvatim fotku, a posle da odradim šta se odraditi može. Na kraju je ispalo da može da se izvede dovoljno dobro:
Pokušavao sam na razne načine, uključujući mnoge kerefeke u presetima. Nije vredelo zato što nikako nisam mogao da istaknem samu skulpturu. Na kraju mi je palo na pamet da probam sa maskiranjem i izolovanim isticanjem. No, iz nekog razloga koji ne umem da objasnim, napad mazohizma, šta li, nisam se hvatao Photoshopa, nego sam se zarekao da ću ostati u Lightroomu. A crtanje precizne maske u Lightroomu je paklena rabota; trebalo mi je deset minuta da je napravim. No, uspeo sam. Najpre sam celu sliku zatamnio za celu blendu i oduzeo 70% zasićenja, a onda sam masku nad skulpturom posvetlio i nagario jasnoću i zasićenost do daske. Rezultat vidite na slici.
Boja skulpture, zapravo, nije realna. Ali vi to sada znate zato što sam vam ja to rekao, a malo je verovatno da ste sami došli do tog zaključka kad ste videli sliku. Izgleda da pravi trik leži u tome da nikako ne oduzmem svu boju iz pozadine (pokušao sam i to!) jer tad se primeti da nešto nije kako treba. Uočite da boja zemlje ispod drveća u pozadini odgovara bronzanoj boji skulpture, dok ostaci plavkaste boje u vodi daju sasvim dovoljan komplement koji, uzgred, ima vezu sa bojom patine na krilima donjeg labuda (ili kakva je to već ptičurina posredi). Srećom, kad već imam previše objekata u pozadini, bar nije bilo opozitnih boja, pa ništa ne skreće pogled (osim onog belog kombija, ali njega već nisam imao snage da sklanjam).
Presuda: mišn akomplišd. 
Pouka glasi da ne treba tak olako odustajati. A kad sam već navalio da ostanem u Lightroomu, mogao bih baš i da angažujem neke programske dodatke… Hm… Razmisliću o tome.