Stigli smo kući. Selekcija fotografija je bila berskonačno spora, jer smo se tek onda prisećali svakog detalja koji smo overili. I to smo najpre premotali ona najblesavija mesta…
Nošenje 1450 grama foto-opreme u ruci celog dana, i pored sjajnog rešenja u vidu hand grip kaiša, predstavlja muku živu (“tražili ste, evo vam ga!”). Međutim, i taj tihi atak na zglavak desne ruke je šala mala u odnosu na grč ruke na mišu kad pokušavate da svedete 1500 fotografija na nešto koliko-toliko dostižno. Trajalo je dugo. Ako ništa drugo, bar je bilo zabavno… I onda, tokom trijaže, odvojio sam i “rezervne” foto-zapise koji su vredni deljenja u okviru projekta “jedna na dan“. Počinjem sa najblesavijom.
Videti krivu banderu i nije neki kunst, pogotovo u ruralnim sredinama. Eno, u Rogljevu smo bili svedoci zamene jedne krive bandere drugom. Ali, to su potkresana stabla drveća (najčešće bagrem, koji je vrlo otporan na truljenje). Međutim, pazi: bandera koju vidite na slici je izlivena od betona! 
Ovu ludost ćete naći ako s puta od Kuršumlije ka Merdaru (tj. ka Đavoljoj Varoši) siđete 200 metara na ulaz u selo Rudare (gde je i skretanje za Prolom Banju). E, ta bandera se nalazi tačno preko puta od parkinga motela “Rudare” (koji, uzgred, ne radi više; pre dve godine je radio).
Na ovu znamenitost me je upozorio Milan, stari drugar i globtroter, čovek koji se zarekao da neće patiti sa teškim fotoaparatima u rukama. On je to mesto pohodio pre Nišvila, baš na putu za Đavolju Varoš (ili u povratku). E sad… Šta god vi rekli, ja zaključujem samo jedno.
Presuda: mišn f*#king akomplišd. 
Mislim – fotka je banalna, predstavlja tek trivijalni zapis budalaštine vredne slikanja, ali to me je podsetilo na nešto o čemu sam razmišljao na početku puta kroz Srbiju, kad sam slikao onog Rockyja Balbou u Žitištu.
Elem, da li je point’n’shoot pristup prihvatljiv kad tegliš dve hiljade evra foto-opreme u ruci celog dana? Zaključio sam da nema druge: struje u baterijama ima na svu volju, kapaciteta na karticama ima i to više nije skupo (nedavno sam dao 1900 dinara za brzu SD karticu od 16 GB! Bokte!), pa zašto se ustezati od dokumentovanja ma koliko ono bilo trivijalno?
Ne, neću se ustezati nikada. Pogotovo neću, kao neki moji drugari, da čekam zicer pred objektivom. Znam čoveka koji je napravio manje ekspozicija svojim fotoaparatom za pet godina nego ja svojim za pet meseci. Njegov portfolio je besprekoran – svih šezdeset fotografija koje je objavio za tih pet godina… Na volju mu bilo, ali ja to doživljavam kao suštinsko oklevanje. Nikad se neću stideti grešaka koje napravim; pre bih se stideo filozofiranja. I oklevanja, pogotovo.
Jedna je stvar uzdržati se od nesuvislog fotografisanja (to jeste problem ponekad), a sasvim druga pronaći meru opravdanosti slikanja nekog motiva. Kad je opravdano? Kad god imaš ideju da bi to bilo zgodno pokazati nekome ili upotrebiti za neku svrhu, ma koja bila.
E, zato ova bandera.