Vinarija Jović je jedno od mesta na koja sam se vratio s radošću. A Jovićevim vinima se vraćam često.
Obećao sam oldvejverskoj džaloriji da ću upriličiti posetu Potrkanju, bude li organizaciono moguće. Bilo je moguće, pa se i desilo, sve sa zakupljenim prevozom da niko od mojih prijatelja ne bi morao da se usteže od degustacije zbog volana koji sledi.
Ne mogu da pričam kako je tamo bilo, jer doživljaj vrhunskih vina je ipak pojedinačna stvar, a moj stari prijatelj Saša Jović velik maher da provede ekipu kroz svo ono bogatstvo bukea i ukusa. Mogu, pak, da podelim sa vama sliku jednog kutka: arhivski podrum je mesto po kome se čovek mora kretati oprezno i ne pipajući ništa. E, zato je fotografija dragocen resurs kad se tamo uđe…
Nisam se mnogo dvoumio kako da izvedem fotku ovog podruma: ovu burad, u kojima se dešava sporo i tanano zrenje nekih konjaka i armanjaka, slikao sam višestrukom ekspozicijom sa namerom da uradim HDR. Dao sam sebi slobodu da ovog puta to bude u maniru nadrealističkog tona, sa izraženim HDR artefaktima koje mnogi fotografi toliko ne vole. Pošteno, naći ću i predočiti vam svedoke protiv sebe, one koji će potvrditi da sam galamio protiv ovog vida HDR-a, samo da bih dodatno ustanovio da nisam mnogo otklonio od stava o mestu tog stila, ali jesam revidirao svoj pogled na prihvatljivost. Ne znam kad ću, kako ću i da li ću uopšte opet biti u prilici da nastupim tako, ali znam da je ovo bila jedinstvena prilika koju nisam hteo da propustim. Pa, osudite me. 
Presuda: mišn akomplišd. 
Sad znam da mogu i tako i da smem tako. A to što sam usput preneo sve detalje iz prostora arhivskog podruma vinarije Jović na fotografiju, pa taman to bilo i uz distorziju, samo je uzgredna činjenica koju ću pomenuti u svoju korist. 