Ne živim u velikom gradu, nego u (uč)maloj varoši; ne žalim se, nego se hvalim time. No, zbog toga ne znam skoro ništa o metodama urbane fotografije…
Ne omane bar nekoliko škljoceva kad god privirim na limane u Novom Sadu. Ana boravi u iznajmljenom stanu na Limanu 4, a sa dve terase na dve suprotne strane na sedmom spratu pruža se sjajan vidik. E, da: ona fotka sa štipaljkama je odande…
Ispred zgrade sam natrčao na debeo špil plakata, godinama lepljenih jedni preko drugih. Kako je to oronulo vremenom, izvesno uz pomoć nekih dokonih klinaca, nastao je bizarni kolaž kome nisam mogao da odolim…
Da sam češće negde u velikom gradu ili da živim stanujem u takvom ambijentu, iskušavao bih ovakve motive često. Istina, prava stvar bi bila kad bih našao negde na zajam objektiv od 300 mm (ili čak i jači) pa hvatao prolaznike iz daleka, kombinujući njihove korake sa statičnim motivima na zidovima. Ta urbana tema je možda i potrošena kao žanr, ali svejedno – ja nisam prošao kroz to i još uvek me zanima da probam. No, to su snovi. Da rešimo ovo.
Presuda: mišn akomplišd, ali jedva. 
Morao sam da se pomučim u postprodukciji, jer doba dana je bilo loše, pa su boje bile isprane. A dodatni problem je u tome što nema nikakve dubine, pa ne mogu da očijukam ničim drugim nego kontrastom, što je mršav začin za fotografiju, ili zasićenjem boja, što je često predmet odbacivanja od strane posmatrača. Monohromatska fotografija, koju sam takođe iskušao, u ovom slučaju nije mogla da zadovolji zahtev, pa sam sveo rezultat na kombinaciju mogućih faktora; uključio sam i tehniku namerno preoštravanje preko svake mere, što je bilo efektno da detalji izađu na videlo; pokazalo se boljim izborom od naglašenog kontrasta.
A to što je plava dominantna boja – zaista nije nikakva moja intervencija, nego notorni fakat. To je, izgleda, vrlo popularna boja za političke izraze. Vrag će ih znati. Zapravo, vrag neka ih nosi.