Kako to izgleda kad ne možeš da postigneš

Primetili ste, dakako: jutros nije bilo video klipa kojim započinjemo dan. Tako ti je to kad ti padne glava od umora u tri po ponoći.

Ukoliko vam se učini da vreme stalno protiče brže nego inače, mogu samo da vam poželim dobrodošlicu u sredovečnost. Bez namere da uvredim vaš poletni osećaj večite mladosti, naći ću za shodno da sa vama podelim svoje misli na temu muke po vremenu.

I to iz ličnog iskustva.

Pre nekog vremena, ima tome nešto više od godine, rekao sam jedno veliko “dosta!” u poslu kojim sam se do tada bavio, te sam se okrenuo od zaludne rabote koja mi je donela status primaoca nacionalnog tapšanja po ramenu. Olakšanje koje sam pritom osetio može da se uporedi sa idejom onog lika iz vica koji je teglio nakovanj po džungli; kad su ga pitali “šta će ti taj nakovanj”, on reče “ako me napadne tigar, ja ću bacim nakovanj, pa ću brže da pobegnem”. E, pa desilo se: bacio sam nakovanj i pobegao. Štaviše, bacio sam i čekić od pet kilograma koji sam koristio uglavnom za krckanje lešnika.

Istina, osnovni posao kojim se bavim već neko vreme takve je prirode da sam dao sebi slobodu da učinim takav potez. Međutim, poenta je u tome da ja ranije nisam video mogućnost pred sobom.

A onda, krenuo sam da jurim neke druge demone i moje vreme je opet otišlo u vražju mater.

Ne, sad ne govorim o Suštini pasijansa: blogovanje u ovom virtuelnom prostoru je jedna od veoma retkih stvari koje činim za spas ono malo zdrave pameti što mi je preostalo. Nego govorim o tome da i dalje imam problem sa vremenom koje bih odvojio da pročitam knjigu koja me zanima ili da angažujem svoj skupi fotoaparat onako kako sam zamislio kad sam jedva nekako napabirčio pare da ga kupim; i još o nekim stvarima koje činim ili ne činim u materijalnom svetu. A u krajnjoj posledici, govorim o tome da moja interakcija sa tim, kako ga još nazivaju, spoljnim svetom opet trpi kao što je trpela dok sam vukao onaj nakovanj. Sa nevericom otkrivam da se to dešava samo zato što sam tegljenje nakovnja zamenio tegljenjem teretnog vagona prepunog nekih stvari za koje nije baš sigurno koliko su mi potrebne. Eh, dugo je trajalo dok nisam to prepoznao.

Može biti da su to neki rani znaci straha od smrti, kako je negde objasnio neki psiholog, psihoanalitičar ili neki slični Hiči-analitičar. Moj nagon da se oduprem sindromu Dana mrmota je učinio da radim protiv zdrave pameti koju tako željno tražim u sebi.

I da citiram jednu svoju koleginicu, pragmatičnu osobu koja svoje vreme ceni više od bilo čega drugog (i u pravu je kad tako čini): “Vodi li ova tvoja tirada ičemu? Postoji li neki plan akcije?”

E, upravo: plan akcije.

S obzirom na to da se tirada tiče ritma na Suštini pasijansa, a da ostalo što se dešava u mom životu nije predmet vašeg interesovanja (osim ako ja nađem za shodno da ponudim nešto što bi vas moglo interesovati), počećemo ovde.

Prvo: od sad, nadalje i ubuduće, izdanja svih tzv. rubrika na Suštini pasijansa, kao što su to jutarnji video klip i muzika za popodne, biće objavljivana ili neće, a izostanak priloga neće značiti da je Mesec pao na Zemlju. Vi ćete to prihvatiti ili nećete, ali to će od sad biti vaš, a ne moj problem.

Drugo: za one koji su pitali i one koji su strpljivi, samo da objasnim da to što već 32 dana kasni niz fotografija u seriji “jedna na dan”, uopšte ne znači da se išta manje bavim fotografijom. Biće nadoknađeno: počeće ovog vikenda. Objašnjenje za nestrpljive nemam, jer fotografija nije delatnost za nestrpljive.

Treće: u neko dogledno vreme, podsetiću vas na neke stare priloge tako što ću nastaviti sa novim. Ako vas interesuje to što budem pisao na Suštini pasijansa, slobodni ste da prokomentarišete. I to ispod priloga, a ne u ličnoj e-poruci.

Četvrto: ne, nijedan saradnik Suštine pasijansa se nije povukao iz tima. Ljudi žive svoje realne živote – u realnom prostoru, pre nego što tumaraju virtuelnim prostorom. Glavna i manje-više jedina pravila koja su moji saradnici morali da prihvate kada su se priključili timu glase “kad si u dilemi, postupi po nahođenju” i “prihvata se sve osim rada na silu” (postoji još nametanje jedne jedine teme kao tabua, ali to je neka druga priča). Sa zahvalnošću primećujem da svi saradnici Suštine pasijansa bespogovorno poštuju ta pravila.

Drugim rečima: strpljen, spašen. Čitaćete vi još dobrih priloga o svemu i svačemu. Sve je to predmet budnosti.

Peto: nešto i za vas, čitaoce. Prvo predložite, pa onda kritikujte. U redu? Ako baš insistirate da bude lično, moja adresa je [drgrba AT drgrba TAČKA info].

– * –

Ne brinite: Suština pasijansa ostaje mesto posvećeno svima koji misle svojom glavom i, onako usput, pokazuju sklonost ka čitanju između redova. Kad malo bolje razmislite: i ćutanje je neka vrsta izjave, zar ne?