I kao što rekoh juče, debela kamata je potrebna da bih se oprao pred jednim od najvažnijih autora modernog rocka. Slušamo numeru kojom je Thin White Duke, u stvaralačkom smislu, sasekao i poslednje veze sa starim opusom.
Posle albuma Scary Monsters (and Super Creeps) (1980), trebalo nam je mnogo vremena da se adaptiramo na ono što David Bowie radi. Kako je vreme prolazilo, a on nizao album za albumom u fazi koju smo teško mogli da odredimo, prolazilo je sve više godina od izdanja do našeg razumevanja da je Bowie (opet) bio preteča celom jednom trendu.
A kako je vreme odmicalo, tako se veliki muzičar polako umarao od stvaralaštva. I na kraju se povukao; istina, imao je problema sa zdravljem (operisao je srčane zaliske) i rešio je da zastane. Ne da više nije imao šta da kaže – sigurno je da je mogao i dalje da je hteo – nego je odredio sebi časnu i zasluženu mirovinu, dajući prostor drugima. To ga je učinilo definitivno i zauvek velikim: umesto da cedi suvu drenovinu kao neki scenski radnici željni dokazivanja i posle pedeset godina tandrkanja, pamtićemo Bowiea po remek-delima kojih ima dovoljno za tri čestite karijere. Ili jednu veličanstvenu.
Komentari su onemogućeni.