Derek Trucks je privukao pažnju još kad je imao trinaest godina, svirajući sa čika Buddyjem Guyem, i sa petnaest, kad je učestvovao na jednom veoma zanimljivom projektu. A posle mu je čika Dickey Betts poklonio svoj Gibson SG Custom i predao mu svoj Whipping’ Post u The Allman Brothers Band (hm… da, Dickey Betts je bio šibadžija onih srećnih godina). Rezultat znaju oni koji prate najpoznatiji southern rock band ovih godina. U međuvremenu, Derek Trucks ima svoju ekipu sa kojom uspešno radi već petnaest godina.
A Susan Tedeschi se dobro udala: smotala je mladu piletinu, da ne kažem – najvećeg vunderkinda koji se pojavio na američkoj rock sceni u poslednjih dvadeset godina. Tako je, pošteno govoreći, spasila i svoju (nikad dovoljno razmahnutu) karijeru. Svi su slutili neko zlo: pre ili kasnije, moralo je da se desi i ovo…
Ne znam kakav je vaš odnos prema ovom derivatu bluesa; ja izdržim oko pola sata pre nego što mi neverovatno dosadi. Nijedan solo album Susan Tedeschi, a imam ih nekoliko negde u digitalnom lageru, nisam uspeo da saslušam iz cuga. No, ono taj crossover style koji The Derek Trucks Band gura slušam sa pijetetom i zadovoljstvom, bez obzira na očigledno dinosaurus-pristup arena rock svirci.
Nema šta da se priča: valja slušati. Vašoj pažnji preporučujem sve u čemu Derek Trucks učestvuje, jer reč je o gitaristi sa osobitim identitetom. To je, priznaćete, prilično retka osobenost ovih godina.