Prvo sam se, još pre nekoliko godina, sporečkao sa decom oko reči evergreen. I video koliko se naša gledišta razlikuju oko toga šta ova reč, koja se odomaćila i u našem jeziku, zapravo označava. Deca su, naravno, pod uticajem trulog zapada koji sve pokušava da strpa pod neku odrednicu, sluđena, i pitaju se kako su pesme koje su stare 10-20-30 godina – dakle, sve one, evergreen.
Ja im kažem da to nema nikakve veze sa žanrom ili godinom proizvodnje, ali ima veze sa kvalitetom. Samo ona muzika koja je još uvek aktuelna i sveža zbog svog kvaliteta, bez obzira na vremensku distancu zaslužuje da dobije epitet evergreen.
Jer, gde bismo onda strpali evergreen, poput ovoga, koji je star 300 godina?
Njuškajući davno oko ove pesme, na sajtu koji se bavi irskom muzikom naišao sam na odlično objašnjenje o čemu ona govori, pa se danas time nećemo zamarati. Ima na tom mestu još puno zanimljivih stvari, pa ako vam se sviđa ovakva muzika, ne sumnjam da ćete, prateći linkove, naći na još brdo fenomenalne muzike.
Verzija pesme koju izvode The Waterboys je meni najdraža. Okupljeni oko harizmatičnog kompozitora i multiinstrumentaliste Mikea Scotta, ovaj neobični bend je prošao kroz razne turbulencije i personalne promene tokom svog postojanja. Ali su uvek pravili dobru i zanimljivu muziku, zabeleženu na seriji što dobrih, što odličnih albuma. Raggle Taggle Band faza je trajala nekoliko godina, bila je ukorenjena u tradicionalni zvuk irskih bendova, a album Room to Roam (1990) na pravi način odslikava to vreme i muziku koju je Scott stvarao.
– * –
A gde da svrstamo onu muziku koja je narodna, tj. komponovana a toliko odomaćena da slušaoci misle da je izvorna?
E, o tome ćemo neki drugi put.