Jadne moje uši. Šta su sve morale da istrpe, dobro je da su još uvek na glavi. Lepo je kada sedneš i opustiš se uz probranu muziku, kao što to radimo ovde. Obično razgibaš i glavu i telo. A da bi do toga došao, moraš da čuješ mnogo više loših i dosadnih stvari nego dobrih.
S godinama postaješ ovisnik pa, kao i svaki narkoman, tražiš jači fiks. A kako godine prolaze, sve si izbirljiviji i teže pronalaziš ono što ti je potrebno. Industrija zabave i reciklaža rade punom parom pa je sve manje nove muzike kojoj se navraćam. Mislio sam da me ništa više u tom svetu ne može iznenaditi.
A onda se, pravo niotkuda, pojavilo nešto što me potpuno razbucalo.
Vrtim ovaj klip celi dan, pri svakom novom preslušavanju otkrivam još neki detalj koji mi je promakao. Cevka, fala Bogu, nudi još po nešto kao uzorak, a ja se češkam po glavi. Pitam se kako je čovek koji stoji iza projekta The Psychodelic Ensemble uspeo da sve svoje uzore strpa na jedno mesto i stvori nešto sasvim novo, što se opire bilo kakvoj kategorizaciji.
Nekim prijateljima sam još jutros, na prvu loptu, ovo napisao: Čega sve tu nema na jednom mestu – Emerson, Moraz, Yes, Gentle Giant, razni Talijani, na momente asocijacija na Mahavishnu… potpuno neprevidljivo i ludo!
A najluđe od svega je što, posle četiri objavljena albuma, niko živi ne zna ko stoji iza ovoga projekta I ko na njemu svira. Nemojte džabe da tražite po netu.
Zbog toga naslov shvatite doslovno. A ako imate vremena pročitajte i verziju Erazma Roterdamskog, neće da škodi. 