Svako jutro mi počne sa Nesicom. Onom crnkom koja mi probudi i telo i mozak. Kada nema ništa bolje. 
I taman kada sam kresnuo cigaretu & ovo sokoćalo na kome pišem, ćerka uključi TV. Jutarnje vesti me ugasiše u momentu: Pride se neće danas održati, ali sinoć su aktivisti ipak izašli na ulice, Savet EUrope je duboko ožalošćen, a i ostali važni svetski čimbenici… Kao da je to najvažnija stvar u životu. Da se razumemo – nemam ništa protiv LGBT populacije, ljudi mogu da rade šta hoće iza zatvorenih vrata, ali ne volim da mi se tim pravom maše ispred nosa. Kao da nema važnijih prava poput prava na život, rad, etc… pa se zbog nepoštovanja istih niko mnogo ne potresa. 
Elton John je napisao neke od mojih omiljenih pesama, George Michael peva k’o slavuj i uvek volim da ga čujem, imam sve albume k.d.lang… a Freddieja Mercuryja da ne pominjem.
Ipak, nešto sa svetom u kome živimo nije u redu, pa hajde onda da ga menjamo. Makar na pet minuta.
Spremni? Uno, dos, tres…
To da Španci imaju fantastičnu muziku i znaju da sviraju, odavno znamo. U slučaju grupe Heroes Del Silencio dve stvari su mi privukle pažnju: njihov drugi album, Senderos De Traction (1990) producirao je Phil Manzanera, a album Avalancha (1995), sa koga potiče pesma “Deshacer el Mundo“, Bob Ezrin. Za mene dovoljan razlog da se uhvatim u koštac sa muzikom kakvu retko slušam. Nije loše čuti nešto ovako, s vremena na vreme.
Olé! 