Alternativna istorija

Sinhronicitet je česta pojava na Suštini pasijansa, više puta pominjana. Meni su se juče slučajno uskladili nacisti i ugledni naučnici jednog dokumentarca.

Rano nedeljno kišovito popodne idealno je vreme za lutanje po TV kanalima, čak i kada je izbor fizički sveden na 4 komada, kao što je slučaj u mom habitatu. Prekjučerašnji pobednik bio je National Geographic Channel, iz prostog razloga što se na preostala 3 u tom momentu emitovao neki reality show – o pecarošima ekstremistima (Discovery), veselim drvosečama (History Channel) ili debelguzima koji pokušavaju da istope salo na način primeren viktorijanskom ili edvardijanskom dobu (Viasat History). Dileme nije bilo: multiverzumi su mi daleko zanimljivija tema.

O čemu se zapravo radi? Teorija multiverzuma (termin je, inače, ušao u širu upotrebu tek posle serije SF knjiga o Elriku od Melnibonea) kaže da ne postoji samo jedan, već više univerzuma koji imaju svoj zaseban prostor, vreme, materiju, energiju i prirodne zakone koji u njemu vladaju. Štaviše, svaki put kada donesemo neku odluku navodno se kreira novi univerzum u kojem se događaji odvijaju dalje shodno odluci koju smo odbacili. Šteta je da vam ja sada prepričavam svoja shvatanja i/ili pravim se mudar prevodeći odlomke iz mnogobrojnih online resursa – odvojite 45 minuta i pogledajte kako to car Michio Kaku objašnjava. Samo da napomenem da nije reč o istom dokumentarcu koji sam imao prilike juče da vidim, ali ovaj je možda čak i ilustrativniji:

Zaboga, kakve veze nacisti imaju sa svime ovime?

Jedna od posledica alternativnog toka događaja u nekom univerzumu je da se neki od ključnih istorijskih događaja nisu ni desili, ili su se odvili na način drugačiji od onog za koji mi znamo. Ovakva mogućnost stvorila je čitav jedan žanr u umetnosti, pretežno SF književnosti, koji se zove alternativna istorija.

Ozbiljne analize…

Stvar zapravo nije toliko novijeg datuma: još je Tit Livije, u svom čuvenom delu Ab Urbae Condita, spekulisao šta bi se desilo da se Aleksandar Makedonski okrenuo na zapad, umesto na istok, i sukobio sa vojnom silom rimske republike. U međuvremenu, imali smo i ostvarenja iz 19. veka koja su se bavila fiktivnim Napoleonovim uspehom u Rusiji i osvajanjima koja su zatim usledila. Dvadeseti vek je doneo studiozniji pristup, tako da smo imali zbirku eseja “If It Had Happened Otherwise“, sa varijacijama na istorijske teme kao što je Luj XVI koji izbegava giljotinu i vraća se na vlast; general Lee dobija bitku kod Getisbuga te Konfederacija pobeđuje u građanskom ratu (napisao Čerčil koji je tada bio na dnu svoje političke karijere, pa se više zanimao perom); Mavri potpuno osvajaju Španiju; pobeda štrajkača u Velikom štrajku iz 1926. godine posle čega Britanija potpada pod komunističku vladavinu; kao i šta bi se desilo s Linkolnom da je preživeo atentat.

Ovakav pristup ima i knjiga “What Might Have Been“, takođe napravljena kao zbirka analiza alternativnih događaja od strane poznatih istoričara. Na nju sam naleteo sasvim slučajno, u knjižari venecijanskog aerodroma, i moram priznati da sam prošao mnogo bolje nego sa nedavno opisanim slučajem aerodromske knjige. Analize obuhvataju invaziju španske armade na Englesku u 16. veku; uspeh “barutne zavere” za ubistvo Džejmsa Prvog; Britanija pobeđuje u američkoj revoluciji; siroti Napoleon opet uspešno osvaja Rusiju; Franc Ferdinand (ne onaj bend, već prestolonaslednik) preživljava atentat i mi Srbi se izvlačimo samo s jednim “no-no” pismom s austrougoarske strane; Lenjin umire od posledica atentata i ja nikada ne dobijam pionirsku maramu; i još nekoliko njih, da sad ne prepričavam. Poslednji esej napisan je u satiričnom duhu i obrađuje krizu u prvim časovima posle napada na Svetski trgovinski centar, u alternativnom svetu gde je Al Gore dobio predsedničke izbore 2000. godine. Naravno, čovek hladne glave smiruje situaciju i na poruku da je Bush zvao i poručio da se moli za njega, komentariše (citiram): “I bet he is. Bush. I wonder if he can even find Afganistan on the map. Can’t you just imagine the mess he’d make if he were sitting in this chair right now?“.

…literarne slobode…

Iz gornjeg primera naslućuje se da je od druge polovine prošlog veka naovamo omiljena tema onih koji se bave alternativnom istorijom mogućnost da je Hitler dobio II svetski rat. Počelo je u SF književnosti, naravno, a najpoznatije delo zasigurno je “Čovek u visokom dvorcu” Philipa K. Dicka – za prisutne koji SF uglavnom konzumiraju kroz 24 sličice u sekundi da napomenem kako je reč o autoru knjiga na osnovu kojih su napravljena scenarija za “Blade Runner“, “Total Recall“, “A Scanner Darkly“, “Minority Report“, “Paycheck“, “Next“, “Screamers“, i “The Adjustment Bureau“. Kad smo već kod Kentaurovih izdanja, pomenuo bih i sjajne Andersonove “Čuvare vremena“, knjiga koja je izraziti predstavnik SF podžanra alternativne istorije koji se bavi posledicama putovanja u prošlost na sadašnje i buduće događaje. Naravno, spoj ove dve teme se nije mogao izbeći, tako da ima barem nekoliko tuceta knjiga o likovima koji se vraćaju kroz vreme i čine nešto onom papanu sa brčićima i šiškicom, ne bi li promenili događaje koji su oblikovali 20. vek. U pomenutoj formi oprobali su se i pisci iz ovih krajeva (“Christkind“, prvenac Borisa Dežulovića) i poznati glumci (Stephen Fry sa svojim “Making History“).

Ko kaže da video igre nisu vid umetnosti (kolega Miloš sigurno nije među takvima)? 1988. je godina i izlazi “Rocket Ranger“. “Međuplanetarna unija fašista”, koju su osnovali vanzemaljci, u saradnji sa nacistima eksploatiše rudu “lunarium” koja snižava IQ i samim time slabi odbrambenu sposobnost armije nad kojom se primenjuje. Naravno, vaša uloga je da to sprečite, a ako vas interesuje kako je to izgledalo, možete skinuti verziju za DOS i oprobati se u spasavanju sveta (uz realnu opasnost da u tome omanete, zato što igra nije prilagođena taktu računara napravljenih 20 godina posle njenog objavljivanja). Zanimljivost oko ove igre je da je, shodno zabrani isticanja svastika (mislim pritom na nacističku ikonografiju, ne na kategoriju ženine sestre  – one su vazda istaknuti članovi familije, stoga zabrane teško funkcionišu), napravljena zasebna verzija za nemačko tržište, gde su čemerni vanzemaljci na sebe prihvatili sav teret antagonista.

…i pokretne slike

Ne možemo zaobići ni film, i tu dolazimo do sinhroniciteta pomenutog na početku ovog teksta. Naime, po završetku gledanja dokumentarca o multiverzumima, u razmišljanju kako da ubijem ostatak kišnog popodneva posegnuo sam za spiskom noviteta među raspoloživim filmovima na Netu. Kad me grom nije strefio! Na prvoj strani naleteo sam prvo na ovo

a samo par naslova dalje i na ovo

U prvi mah nisam znao šta da mislim. Izgleda da je iza “Iron Sky” malo ozbiljnija produkcija, kao i da je namera bila da se napravi nešto između “Mars Attacks!” po ozbiljnosti, “Starship troopers” po poruci i “Sky Captain and the World of Tomorrow” po produkciji (a i Laibach je bio zadužen za soundtrack, ne treba to nikako zanemariti), mislim da ću mu pružiti šansu. Sa druge strane, “25th Reich” je izgleda pokušao da se udene u kemp, no izgleda da mu to baš i nije pošlo za rukom (čini mi se da je čak i ekipa iza “Rocket Rangera” ozbiljnije pristupila pisanju scenarija). Uostalom, ako vam je do filma na sličnu tematiku, preporučujem “Fatherland” – sa Rutgerom ne možete da omašite.

– * –

U nekom alternativnom univerzumu verovatno sam odgledao film to popodne. U ovom, u kome pišem ovaj tekst, posle pljuska je iznenada granulo sunce, te sam uzeo svoju ćerku za ruku i izjurio napolje…