Sa zakašnjenjem od tričave tri nedelje, sa mišlju kako ovo nije prvi put da me je novi broj čekao toliko dugo, najzad nalazim slobodno popodne da uživam u svom omiljenom časopisu.
Ovoliko kašnjenje možda nije pravo sa stanovišta ritma na blogu. Ali, tako je ispalo iz stotinu razloga koje podvodim pod zajednički naslov Freelancer Blues. Pride, da podsetim, ja ipak nisam rob Suštine pasijansa. 
A National Geographic je časopis koji se čuva. I koji traje. Zato, ako ste malo i čekali, to nikako ne znači da sam ja zakasnio.
A prethodni broj ste prelistali sa mnom, zar ne? A specijalno izdanje ste nabavili? Jeste li?
Kapitalna novost za mene: poruka poštaru je uspela. Sad ću morati da stavim novu da bi i sledeći brojevi stizali uredno. Majski broj je prvi potpuno ceo komad National Geographica koji sam primio u poslednje dve godine. U tom svetlu, ovog puta doživljavam i taktilno uživanje, što je čisti bonus.
– * –
Naslovna stranica – Upućujući na centralnu priču u podnaslovu, zatičemo neobičan kadar iz vazduha. Fotka izgleda kao da je sa naslovne stranice National Geog… Ej, čekaj malo: pa ovo jeste fotka tog kalibra i na tom mestu!…
Forum – Pisma čitalaca: čitam tri zanimljiva reagovanja o temama iz prošlog broja. Usput se prisećam kako je svojevremeno i moje pismo bilo objavljeno na tim stranicama. Jednom ću vam ga preneti ovamo.
Vaša fotografija – Kada sam video ovu fotku, objavio sam Jasni da ćemo kad-tad otići u Kapadokiju (što smo već znali) i tamo se voziti balonom, koliko god to zadovoljstvo da košta (što je novost na spisku želja). Reakcija je bila: “Ti da uđeš u korpu balona? Ti, koji se plašiš da se popneš na treću prečku merdevina?”. Da, ja: za takav pogled svojim očima, dao bih i mnogo više od pretrpljenog straha. Autorka ove fotografije citira da je to jedna od stotinu stvari koje čovek treba da uradi pre nego što umre. Slažem se. A svakako jedna od sto najatraktivnijih scena za fotografisanje.
Prizori Zemlje – Do sada sam već naučio da ni ne pokušavam da se mučim objašnjavajući te fotografije. Ovoga puta neće izostati ni doza smeha, što je pikanterija za sebe.
Uzgred, ovo što vidite na delu fotke koju sam preneo nisu sirevi, nego kamenje! 
Kratki članci – Instant-pikanterija; ovaj deo časopisa je glavni razlog što je to, valjda, jedini časopis koji ne prevrćem s kraja na početak, nego redom.
Saznajemo o fosilu pingvina koji je bio visok čoveku do ramena: ovi ostaci, nađeni u Peruu, mogli bi da utiču na korpus znanja o evoluciji ptica. Saznajemo o jednom od ključnih razloga ugroženosti belih medveda na Aljasci: to je eksploatacija nafte. Utvrđujemo kolika je masa, a kolika vrednost kovanih novčića u opticaju u Srbiji, a saznajemo i neke zanimljive poglede iz ugla eksploatacije ruda. Uz fotku najpoznatijeg mladeža u istoriji Holivuda, čitamo kratko otkriće o povezanosti mladeža sa trajanjem životnog veka. A u seriji tekstova o stanovništvu koje će uskoro dostići sedam milijardi, pratimo ilustraciju broja životinja koje pojedemo i usput primamo k znanju da su i mravi mogući izvor korisnih belančevina.
Velika ideja – U redovnoj rubrici koja potiče na razmišljanje o načinima rešavanja kapitalnih problema, govori se o novim rešenjima premera šuma. Cilj je da se utvrdi način što tačnijeg merenja ugljenika uskladištenog u drveću, što je preduslov u nameri pravičnog trgovanja emisijama ugljen-dioksida. Tema je ozbiljna i neizbežna, a izneti predlog je zreo u svojoj osnovi.
Stižem u središnji deo časopisa, među glavne reportaže…
Dolazi oluja – Inspirativna priča o suočavanju sa nedaćama: dok nivo mora neumitno raste, stanovnici prenaseljenog Bangladeša se prilagođavaju kako znaju i umeju. Čine to na način koji je ponekad čudesno jednostavan, podsećajući nas da je ljudski rod ovladao planetom baš sposobnošću prilagođavanja. Surova stvarnost Bangladeša nastala zbog globalnog zagrevanja treba da služi i kao poruka ostatku sveta: budući da trećina stanovništva planete stanuje u priobalnom pojasu širine do 100 km, problemi morskih naplavina očekuju mnoge.
Sobe sa pogledom – Mračna komora ili camera obscura čini osnovu postojanja fotografije: najpre je potrebno uhvatiti sliku; fiksiranje dolazi tek kasnije i predstavlja drugu priču. Simpatični pokušaji rekonstrukcije kamere opskure (da iskoristim i transkripciju, prema članku) doveli su do rezultata koje je teško pojmiti. Fotografije govore.
Inače, kad je video moj prilog o cameri obscuri, glodur NG-a me je pitao jesam li ja to vidovit. 
A zapravo, samo sam natrčao na zanimljivi video klip… Na sajtu National Geographica… I zašto da ne, evo ga opet sada.
Krhko carstvo – Severoistočna obala Australije predstavlja neverovatno mesto. To je niz grebena dug 2.300 km i prekriven neobjašnjivo lepim koralima. Otkrio ga je kapetan Džejms Kuk, koji je 1770. godine oštetio svoj brod Endeavour (po kome je nazvan pretposlednji space shuttle, onaj koji je u času pisanja ovog teksta na svojoj poslednjoj misiji). Naučnici nas upozoravaju na to da je ovo prirodno stanište mnogih vrsta ugroženo. I to najpre nesavesnim delovanjem čoveka.
Uzgredna beleška: prethodni pasus sam pisao duže od pola sata. Nisam mogao da se odvojim od onih fotografija.
Otvoreno cele noći – Mesnati, beli cvetovi drveta balse, koji se rascvetava u suton tokom sušne sezone u Panami, stecište su noćnih žurki za životinje tropskih šuma. Nektar u tim cvetovima predstavlja solidan gutljaj čak i za majmune kapucine, a kamoli za manje sisare poput kinkadžua, olinga i slepog miša. Dok ispija slasnu tečnost iz velikog cveta oblika pehara, životinja pokupi polen svojom glavom i tako postaje aktivni učesnik u oprašivanju, što se čini veoma fer trgovinom…
Uzgred, ako ste ikada pomislili da biste rado bili fotograf National Geographica, ovde ćete otkriti i sporednu priču o tome kako se savladavaju iskušenja tog posla; u ovom slučaju, iskušenje se sastojalo u sistematskom i strpljivom fotografisanju 30 metara visokog vrha krošnje drveta koje je suviše krhko da bi izdržalo masu čoveka…
I tri redovne rubrike na kraju.
Vaš foto-arhiv – Čitateljka je poslala fotografiju snimljenu negde u Petrovaradinu 1939. godine, za vreme karnevala. Kratka priča uz prikaz maskiranih likova otkriva da je i tada bilo popularno kanalisati krizu skretanjem pažnje na zabavne sadržaje. Nekad su to barem činili kao društveni događaj…
Pogled u prošlost – Tri šešira: fotografija iz 1926. godine govori više nego o modi. Ona govori o odevnom predmetu kao statusnom simbolu. Još više, ta fotografija govori o prolaznosti vremena.
Završna reč – Igor Rill, glavni urednik srpskog izdanja National Geographica, povlači zanimljivu paralelu između posledica dva zemljotresa: onog u Japanu, jednoj od najbolje uređenih i finansijski najjačih država, što će značiti brz oporavak; i drugog, koji je zadesio Veliki koralni greben, nakon čega će priroda morati dugo ponovo da stvara ne bi li zacelila rane. Kroz par zanimljivih asocijacija, stižemo i do podsećanja da na domaćoj televiziji nema obrazovnog programa. Igor i ja smo skoro vršnjaci, pa mogu da budem siguran da je i on neutaživo crpeo školski program na televiziji kao što sam ja to činio. Generacija naše dece ne zna za takav izvor znanja; njima je televizija izvor petparačke zabave.
– * –
Prijatelj me pita: “Kako je moguće da nisi zatrpao onaj prilog o NG-u fotkama? Lako se nađu online”. Znam ja vrlo dobro da se fotografije iz NG-a lako nađu online, zato i linkujem svoje listanje sa člancima na matičnim sajtovima. Međutim, postoje neke klauzule autorskih prava koje nije lako dobiti za prenos, a urednik domaćeg izdanja (koje je, zapravo, licencirani proizvod) nema pravo da mi da dozvolu na korišćenje tih fotki. To je u redu: budite zadovoljni time što su te fotke sveopšte dostupne i možete uživati u njima na razne načine.
$#$
Komentari su onemogućeni.