A onda, posle tri dana gledanja u Dunav, usledila je vožnja Dunavom…
Kada je svetlo oštro, snalaženje je moguće ukoliko slikate iz senke ili ka senci, držeći se neutralnih uglova. Kada u formulu nemogućeg fotografisanja dodate odsjaj od vode, a nemate polarizacioni filter (kao što ga ja još uvek nemam, mada ću ga imati uskoro), tada slikanje sa broda nasred reke u jedanaest sati prepodne po prvomajskom danu bez oblačka znači mission impossible. Ali, uspeo sam da baš najtežu scenu izvedem kao možda najzanimljiviju fotku od pedesetak koje sam načinio vozeći se brodićem po Dunavu.
Vozili smo se rumunskom stranom, pa sam dosta slikao po brodogradilištu u Drobeti Turnu Severinu (treće po veličini rečno brodogradilište u Evropi). Ajde-de, slike koje sam odradio kad je ugao sunca bio poželjan lako sam obradio; one gde sam se borio protiv sunca išle su malo teže. Uzdao sam se u već prepoznatu dobru dinamiku mračnog dela, pa sam pazio da merim najsvetlije delove kadra pre nego što bih fokusirao (dvofazno merenje; jako korisna tehnika!) i nadao se da će RAW format sačuvati šta treba, a Lightroom pomoći da se izvučem. Tako i bi: par fotki koje su zamalo otišle u kantu za smeće bile su sačuvane uz pomoć preseta koji simulira HDR fotografiju. Proučio sam taj preset da znam za ubuduće…
Presuda: mišn akomplišd. 
Dobio sam scenu sa razglednice – više se nije ni moglo u tim uslovima – u kojoj postoje dominantni detalji i efekat vibrantnog vazduha koji je odgovarao onom kakav je vazduh nad Dunavom tog prepodneva zaista i bio.
Premišljao sam se da napravim tešnji kadar, ali sam odustao od toga: nema potrebe od široke i prostrane scene praviti tesnu.
Nije da nije, vožnja mi je prijala: imam nekoliko zanimljivih fotki, a čak ni lenji konobari na brodu mi nisu pokvarili raspoloženje.