Šta god ti ja sad rek’o, nećeš mi verovati. Zato bi bilo bolje da izmislim neku priču. K’o ovi političari što prvo nešto urade, a onda objašnjavaju šta su uradili. Kad im kažeš gde su pogrešili, nekako uvek ti ispadneš kriv zbog toga…
Ne bojte se. Još uvek nisam spao na to da se bavim politikom; valjda neću ni morati. Ali mogu da koristim metode dotičnih da vas ubedim da je sve ovo trebalo baš tako. Problem je jedino u tome što ja nemam nameru da lažem. Nego, hajde da iz jednog slučaja izvučemo neke valjane pouke. Zaista, mogu da vas naučim kako da unapred znate da ćete pogrešiti, iako vam đavo ne da mira nego vaš želite da slikate. Eto, to je prvi preduslov: želite da slikate, a nemate ni ideju ni stvarnu nameru da se potrudite. Tada je pošteno reći “sutra ću”. Ali, problem je u tome što idete i dalje, pa sve pokušavate da usput nađete neki alibi. To već završava slučajnim i polovičnim uspesima, poput ovog:
Razni su problemi ovde na snazi, i pritom uopšte ni ne ubrajam loš fokus jedinog objekta na slici; to je, čak, nevažno. Prvo, nije jasno zašto sam ovo slikao. Lepo sam sebi rekao da ću da skinem taj đavolji objektiv i okanem se slikanja u mraku bez blica i iz ruke. Pa sam rekao sebi da bi scene eksperimenata mogle da budu i bolje pripremljene. I najzad, ako sam već hteo da napravim čestit snimak, mogao sam za manje od dva minuta da spremim sve kako treba, uključujući fotoaparat na stalku. Za svaku manu koja ovde postoji, uhvatio sam sebe da imam bar po jedan izgovor. A kada za fotografiju imate izgovor, onda je to loša stvar.
Presuda: mišn not akomplišd. 
Ne, nije bitno to što nikakve misije zapravo nije ni bilo, nego to što sam od šest ekspozicija imao četiri škarta (tri sekunde iz ruke? može biti…), što nisam napravio eksperiment koji bi završio nekom realno valjanom fotkom (i tehnički i kao zamisao) i što sam sebe uhvatio u pokušaju da lažem.
Pravo da vam kažem, malo sam već nervozan od ove kiše. Želim napolje.
Komentari su onemogućeni.