Uhvatim tako ponekad sebe u razmišljanju: postoji li razlika između urbane i ruralne fotografije? Ili je to možda u glavi posmatrača?
Kada sam poslednji put posetio Roberta, uhvatio sam ga da okopava krompir. Veli “nije mi dosta posla, pa sad još rmbam za sto kila krompira”. Ako, brate, rmbaj kad voliš, šta da ti radim ja. A dok je on tako mlatio motikom , uočio sam pritke za paradajz. Malo sam čučnuo i ugledao kadar koji se ne propušta.
Sve je u oku posmatrača, kad vam kažem. Da sam sad napisao kako sam naišao na mesto na mome se svakog Đurđevdana obavlja paganski ritual žrtvovanja muškog jagnjeta bez belega zarad dobre žetve, našlo bi se bar nekoliko onih koji bi istovremeno pomislili da sam skroz poludeo i da, zapravo, govorim istinu. Kad bih vam pokazao kako izgleda fotka tek izašla iz aparata, smejali biste se koliko je banalna. Ali eto, prebacim rezultat u oblik monohromatske slike, zatamnim nebo, obaška zatamnim celu sliku do ivice podnošljivog, isečem višak sa slike i pustim rezultat na blog – sad zvuči odveć blesavo da se fotka zove “pritka za paradajz”, zar ne? Kad bi pisalo “žrtvenik”, “suton uoči paganskog obreda” ili tako nešto, leglo bi. Ama, da me đavo nosi ako neki profesionalci ne rade baš to.
Presuda: mišn akomplišd. 
Ponekad mi se čini da moram da idem na nekakav namenski kurs koji će da me nauči… ne, da me natera da pojednostavim svoje kadrove. Kada bih uvek imao ovako izbalansirane rezultate, gde bi mi bio kraj. E, još kad ne bih demistifikovao prilike, nego da ubacio neku alkoholnu demagošku poeziju kao jedan što je…
Uh, to ću vam ispričati drugom prilikom. Od onog sa kesom punom sveže svinjske džigerice na svakoj izvedbi predstave do onog što je imao dva avganistanska hrta i učio učesnike pozorišnog festivala da pevaju južnobanatske švapske bećarce.