Kad vas izvedena fotka podseti na knjigu koju ste čitali, onda je to već ozbiljna stvar. Bilo je spontano, pa rezultat nije takav zbog Pavićevog romana…
Kada sam krenuo u polje, vreme nije bilo dobro za slikanje, jer Sunce je bilo visoko, oblaci su bili mutni, svetlo previše difuzno, a vetar me je sprečavao da se posvetim nekim detaljima koje sam planirao da uhvatim. No, nije to bilo baš tako neuspešno: ponekad je trik (i) u tome da prepoznaš šta se može izvući iz fotke na kojoj svetlo nije dobro. Evo očitog primera da se ipak može:
Baš ne bih da vas ne davim poslaznom fotografijom, ali priča neće biti kompletna ako ne budete videli šta su “nule” koje se izvoze iz RAW fotke koju sam uhvatio. To “remek-delo popodnevnog slikanja” možete videti na sličici desno. Mak na konac, ovo je treća od tri fotke u nizu koje sam štriknuo u bracketting režimu, prethodno mereći svetlo pravo u Sunce. Bilo mi je bitno a uhvatim samo definiciju oblaka, a ako uspem, možda i raspršene zrake svetla koji su se probijali kroz oblake. Tada nisam još pomislio kako ću to izvesti; radio sam to i ranije, pa se nisam brinuo da ću omašiti.
Tako je i bilo: kad sam završio trijažu, ispostavilo se da za sve tri fotke u nizu (koje su različite za celu jednu blendu svetla) po stoji poneko eksperimentalno rešenje. Ali ova mi se dopala najviše.
Polazni korak je bio LR preset po imenu Cold Autumn, a onda sam dalje krenuo u čačkanje i eksperimentisanje. To je išlo dosta brzo, a tek sad vidim da sam napravio skoro 40 koraka do ovog rezultata. Nije moralo baš toliko, ali išao sam po nekom osećaju šta bih hteo da dobijem. Negde u pola posla se setih naslova Pavićevog romana “Predeo slikan čajem”, koji već dvadeset godina želim da pročitam ponovo, pa nalazim izgovore da je neko drugi kriv što ne uspevam… No, nisu moje zakržljale čitalačke navike na tapetu, nego ova fotka. A ona je sad ispala onakva kakvu je lako objasniti zašto baš takva treba da bude…
Presuda: mišn akomplišd, pa makar i na mišiće. 
Nisam ja unapred postavio takav zadatak – moj izlazak iz kuće je bio predmet bekstva na malo vazduha pre nego što pošašavim danima sedeći unutra – nego se zadatak sam oblikovao negde usput. Pa dobro, malo sam naučio ovog puta, ali sam makar potvrdio neko ranije iskustvo, ovog puta unapred znajući da će fotka biti dovedena do faze vredne pokazivanja. Zalazak Sunca u ravnici nikad nema ovakve boje, tako da sam makar napravio nešto mimo prakse.
Važi se i to. Idemo dalje.