Otkrivam da me proizvodnja omota za bombonjere smiruje. A primećujem i da se gledaoci lože na zalaske sunca. Postmoderna u svom najvulgarnijem izdanju…
Zapravo, imam tako dobar izgovor za bavljanje ovakvim scenama da nikad nećete moći da ga osporite: istražujem granice tehničkim mogućnosti očijukanja sa dinamikom na slici dok držim sunce usred kadra, a istovremeno i sam učim da održim takvu scenu u postprodukciji. Ovog puta pribegavam tehnici koju Neven naziva đavoljom rabotom, a i ja sam lično napadao neke čestite ljude zbog primene te tehnike. Dragi moji, pred vama je moj prvi objavljeni HDR:
Imalo bi štošta da se kaže o ovoj fotki.
Prvo, žice: krenuo sam da ih skidam, skinuo sam već dve, dobio sam odvratan prazni prostor koji bi trebalo da odsečem iz scene i tad mi je sinulo: zašto bih uklanjao nešto što je integralni deo pejzaža? Vratio sam scenu na onakvu kakvom sam je uhvatio.
Drugo, ovaj HDR sam uspeo da napucam iz ruke. To je uspeh, braćo draga.
I treće: ako imate više od tri minuta iskustva u obradi fotografija, jasno vam je da je ovo prilično jaka obrada: crveno nebo sam izveo jarko obojenim gradijentom i prenaglašenim preklapanje, sa svetlom žutim gradijentom odozdo, da sačuvam svetlu boju useva krompira; efekat je ispao odlično, jer sam anulirao nagle prelaze i sačuvao utisak da je ovo možda čak i prirodno. Pa sad, da znate i da jeste. Ako vam nije mrsko, otvorite fotku pune veličine i uočite zonu neposredno pored Sunca – bandera, drvo i taraba: uočite crveni halo oko detalja i primetite kako zapravo dobro funkcioniše kao nosilac boje vazduha.
Presuda: mišn akomplišd. 
Ako bih pokušao bilo šta kao dalju popravku, to bi samo iskomplikovalo stvar i verovatno bih samo obarao konačni rezultat. Čim nešto ispadne dovoljno jednostavno, treba stati sa obradom. Najzad sam naučio da prepoznajem takve trenutke u obradi.
Idemo dalje.