Ponedeljak posle Nišvila: put kući. Tačnije, dug put kući. Što duži, to bolji. Četrdeset kilometara s puta zbog ručka, e to je to…
Krenusmo tako u dva auta iz Niša za Kikindu, unapred planirajući da se put oduži kroz Kučajski kraj, Levač i Šumadiju, pa ako stignemo na Avalu, stigli smo. Ako ne, nikom ništa. Prvi pit stop, kafa i reorganizacija, organizovan je u nekoj blesavo opremljenoj piceriji u Paraćinu.
“Znam za par zanimljivih mesta u okolini gde bismo mogli da ručamo”, reče poZZdravljač. “Ima neka terasa nad Moravom u Ćupriji, ali ako se ne žurimo, možemo malo da se svratimo s puta, pa u Grzu na pastrmku ili štogod ispod sača!” Ubedi me u dve reči! Cicika i ja smo odmah uskliknuli na ideju o dobrom mesu, Jasni je svakako bilo svejedno (mesa joj bilo preko glave posle Niša) i tako završismo u Grzi. A to je, bar u mom tanjiru, izgledalo ovako:
Dobro de, nemojte da me psujete, nisam mislio da vas provociram. Gledajte na ovo (i ovo) kao na preporuku, bio sam u skautingu za vaš račun. 
A što Jasna reče za ovu sliku, sve je u bojama, pa zasluge idu kuvarici-servirki. Klopa je bila na takvom nivou da je samo jedna ocena moguća, pa i bez obzira na ono kad su nam posle klope izneli veliku činiju punu ohlađenog i na kriške isečenog voća (kruške, jabuke, breskve) i to na račun kuće. Kakav finiš! Sa ozbiljnim kućama se nije šaliti, a koliba Grza ostaje ozvezdičena za ubuduće – bolje da znamo nego da zaboravimo. Elem…
Presuda: mišn akomplišd. 
Ovakvih slika nema na razglednicama, pa preostaje potreba da se sami pobrinemo na ovaj način. Slikati hranu u eksterijeru, pa taman to bila i terasa u prirodnoj hladovini (neprocenjivo!), nije tako teško koliko profesionalci kukaju i njavrču o toj temi kada rade u studiju.
P.S. Ne, na Avalu nismo stigli. Ima dana za megdana.
‘teo bih da komentarišem, ali nemam šta!
Jedino kad bih smislio kako da postavim neki link na miris i raspoloženje…