Još jedno poklonjenje legendi, onako usput.
Premotavam arhivu s puta… Prvog dana u Nišu (to jest drugog dana, a prvog celog), mala družina je krenula u šetnju, nogu pred nogu po pešačkoj zoni. Pa korak ovamo do kraja, pa levo desno pre mosta, pa kroz park do amfiteatra, pa stigosmo pred Majstora.
Ovu fotku mogu da objasnim savršeno lako. Elem, bili smo čak i na otkrivanju spomenika prvog dana Nišvila 2010, pa već imam fotke od pretprošle (a verovatno i prošle) godine. No, zadesilo se da nekoliko fotki iz ovog ugla nisu prošle kako treba zbog zakrčene pozadine. Ovog puta, puknem tako jednu pazeći na ugao (ali ne pazeći na sitnice) i dobijem malo nečistoće. Odem u Fotošop i počistim sve to što nije Šaban ili nije nebo – i dobijem sterilnu fotku. Odbacim taj edit i vratim verziju sa zelenilom, ovu koju vidite. I shvatim tada da je tako moralo biti.
Taj gest vraćanja “nečistih delova na fotku sam učinio iz simbolične pobude. Prvo, muzika velikog Šabana Bajramovića je bila balkanski blues, žanr po definiciji prljav, takav da su u njemu samo suze čiste. A drugo, poslednja izjava tog nesrećnog čoveka koja je utemeljila moje poštovanje prema njemu beše “Neću više da budem Rom. Hoću opet da budem Ciganin.” Kometar je izlišan.
Presuda: mišn akomplišd. 
Najzad, nije bilo teško. Tehničkim preduslovima koji su postojali kod ove fotke svako može da vlada 100% pod uslovom da ima sve resurse koje sam ja imao (RAW format, poželjan ugao svetla, polarizacioni filter, nedestruktivna obrada fotografije).
Idemo dalje, istom brzinom.