Danas slušamo klasik, jednu od najboljih numera iz bogatog kataloga grupe koja se najzad setila da bi mogla da obeleži pedeset godina od početka rada (da baš ne kažemo “pedeset godina rada” jer zvuči odveć blesavo i netačno – Stonesi nisu radili ni pola tog vremena).
Elem, ne samo to, nego je ovo jedna od najboljih živih izvedbi pesme “You Can’t Always Get What You Want“. Obratite pažnju na fenomenalne solo deonice Micka Taylora° i Bobbyja Keysa.
Život je bio romantičan tih godina: vazduh je bio čist, a seks prljav. Svet je bio u pokretu, a šalabajzeri koji se bave politikom još uvek nisu uspeli da zaseru baš sve. Radio je bio glavni izvor muzike; gramofonske ploče smo kupovali na komad, a za sto albuma je bilo potrebno bar dve godine vrednog odricanja od drugih stvari u džeparcu i pažljivog slušanja tokom nedelju dana. Čitali smo knjige, družili se tako što smo gledali jedni druge u oči, prve ljubavi smo izvodili na klupu u parku. Imali smo svet na dlanu. Imali smo sve što smo hteli.
Onda je Mick otpevao da ne možeš uvek dobiti baš sve što poželiš, što je delovalo odveć blesavo i tumačili smo to kao alavost nekoga ko je prva generacija bogataša u porodici.
A onda, kao da je samo trenutak proleteo, a našli smo se negde daleko, ne prepoznavajući više jedni druge. Više nismo bili deca, jer neko drugi je zauzeo to mesto. Slušanje radija je ustupilo mesto gledanju televizije. Družimo se koristeći tastature, miševe, tač-skrinove, kamere i mikrofone. Ukrademo stotinu MP3 albuma nedeljno, što i nije neki greh jer ih svakako ne slušamo. Knjige ne čitamo, nego gledamo holivudske filmove. Ne gledamo druge ljude u oči, stare ljubavi su postale stara navika bez strasti, a ostajemo kod kuće jer ne znamo kuda bismo. Plašimo se ulice; nemamo više ništa jer smo upali u dužničko ropstvo u banci na ćošku.
Ne možeš uvek dobiti sve što poželiš.
________
° Ah, slatka greška u kucanju: bio sam prvo napisao “Mick Ronson”. Vreme je da se vratim Paucima s Marsa.