Naš specijalni reporter je bio na putovanju u Crnoj Gori. Da prostite.
U savremenoj informatičkoj eri deluje anahrono poći na odmor u Crnu Goru. U redu je, dakako, otići na izlet do Ostroga slomovratnim putem koji ne pamti saobraćajnu nesreću, primerom nežurenja kao mnogima iznenađujuće uspešnog faktora u procesu stizanja. Ali, na odmor, pored grčkih toplih mora, peskovitih plaža i gusto zasejanih meduza; bugarskih odličnih autoputeva, ogromnih hotelskih kompleksa sa obaveznim bazenima i širokih plaža koje zapljuskuju talasi vode iz nekog razloga nazvane Crno More; turske ljubaznosti, povremenih napada sekularizma i grčkih ostrva slavne istorije, koja su blizu taman koliko nama Turska nije; egipatske fine adrenalinske ravnoteže koktela u ruci i ličnog gardiste na obližnjoj grani; dakle na odmor posle svega nabrojanog ići u Crnu Goru vaistinu predstavlja motivacioni misterij. No, primetio sam da mi se ama svake godine događa ista stvar: negde u vreme kada uzimam godišnji odmor bivam umoran, pa mi stoga ideja o odmoru kao vremenu tokom koga ću se odmoriti postaje bitno bitnija od ideje o odmoru kao vremenu o kome ću kasnije imati šta da pričam (ili, što je svakako manje važno, da ga se sećam). I tako me preovlađenost sopstvene bitnosti svake godine na odmor vodi u Crnu Goru, zemlju meni poznatog jezika, puteva i kulturološko-mentalitetnih fenomena – ali pre svega poznatih mogućnosti nerada, odgovora na pitanje šta danas neću raditi kao nesumnjivo zaboravljene esencije koncepta godišnjeg odmora.
Prva faza odmora vodila je u Berane, gradić na severu Crne Gore, nekada rudarsko – industrijski značajnu lokaciju na mapi SFRJ, a danas mesto slično tolikim drugima: ima budućnost samo ako se, kao Jagodina, uzme u pamet. No, pre nego što naša mala družina u Berane stigne, prepustiću Mirku Alviroviću mikrofon, jer se o 360 kilometara puta ima šta profesionalno reći.
Put od Beograda do Berana je doživljaj sam po sebi. Autoputem do prvog isključenja ka Mladenovcu, zatim magistalom kroz Topolu do Kragujevca, pa preko Kraljeva kroz Dolinu Jorgovana do Baljevca, Raške, Novog Pazara, Ribarića i državne granice Dračenovac, i konačno kroz Rožaje i nekada monumentalni tunel Lokve do Berana. I na prvi pogled put je zanimljiv, ni nalik Štulićevom cesta dugačka, ravna, ne vidiš joj kraja, a sada ćemo detaljnije preći svaku deonicu ponaosob. UPOZORAVAMO: Na većini puta kroz Srbiju imate mogućnost slušanja RTS, B92 i podrealnog radija S. Stoga, nabavite radio sa USB ulazom i uživajte u dobroj muzici.
Duž celog puta važi opšte ograničenje 80 km/h koje se automatski ograničava u naseljenim mestima, i znakovima pored lokalnih uključenja, kao i uz pumpne stanice. Putari su uglavnom prestali da postavljaju znake za ukidanje ograničenja, pa iskoristite prvo prolaženje za upoznavanje sa lokalnim ograničenjima brzine i mestima gde ona logički prestaju da važe.
Autoput do prvog isključenja je pristojan, ako zanemarimo brdo ispred koga stoji spokojna tabla KLIZIŠTE, pojedinačne, ali i stalne (samo)ubojice efikasnih ruku koje mešaju autoput sa trkačkom stazom i povremene kolotrage. Prvi problem je takav kakav je, dok smo za druga dva dobili čvrsta uveravanja da će MUP kroz nove projekte merenja vremena od ulaska do izlaska sa autoputa, kao i merenjima mase kamiona koji na autoput stupaju, početi i da radi svoj posao. Bile bi to odlične vesti kada bi izjava bolje nikad nego nikad ulivala ikakav optimizam.
Po izlasku sa autoputa plaćamo putarinu 90 dinara. Sledi kratka magistralna deonica gde postoji standardna treća traka pri vožnji uzbrdo, da bi se praktično odmah pred nama pojavila naselja koja najavljuju Mladenovac. Na prvom semaforu skrećemo desno i nastavljamo odličnim putem ka Topoli. Odličnim u smislu vožnje, jer postoje ravne deonice uz povremene blage krivine. Saobraćaj je slab, pa se divni osećaj slobode u vožnji dobija čak i u našem Puntu. Ipak, obratite pažnju: povremeno se, neselektivno, pojavljuju i delovi lošeg puta. Zato pazite pri preticanju povremenih kamiona! Takođe, UPOZORAVAMO: mesto na kome se odvaja put ka Aranđelovcu je uređen kao kružni tok, što je tipični udarac u glavu me brutalno dovlači svijesti koji zahteva od vozača da sa magistralne vožnje praktično trenutno pređe na gradsku. Bilo bi dobro da se nekih 500 metara do kilometar ranije pojave znaci koji obaveštavaju o nailasku kružnog toka. Takođe, kružni tok najavljuje ulazak u zonu puta koji održavaju kragujevački putari, notorno poznati kao banda nesposobnjakovića koju nažalost nikada neće uza zid.
Sledi Topola, kroz koju prolazite putem koji ima prvenstvo, ali i kroz koju će se saobraćaj povećati, baš kao i u okolini svih mesta kroz koja prolazite. Magistrala se nastavlja, putem ugodnim za uživanje u vožnji sve do prolaska kroz selo Desimirovac. UPOZORAVAMO: narečeni kragujevački putari na izlasku iz tog sela proširuju kilometar puta već godinu dana i pustili su ga potpuno neobeleženog u saobraćaj. Nastavljamo pravo, ulazimo u Kragujevac, sa desne strane ostavljamo predivnu crkvu sa zvonikom postavljenu uz nos (dakako ranije napravljenim) zgradama kragujevačkog naselja Aerodrom, uz nadu da svakodnevna zvonjava stvara značajnu količinu inadžijskih ateista. Prolazimo pored čuvenog kafića Ozon, gde se podsećamo da godine prolaze, ali kreteni ostaju: ta se kratka deonica puta i dalje koristi kao trkalište, čak i u sred bela dana. Sledi haotični pijačni prolazak iza raskrsnice za Stanovo, pa obratite pažnju: iako redovno ima parkiranih u desnoj traci (uglavnom bez uključenih migavaca), jedino ta traka vodi pravo na prvom sledećem semaforu. Na ovom pravcu ima policije, ali vam nećemo reći gde; još uvek ste u gradu, pa su povremeni znaci ograničenja 50 km/h suvišni.
Konačno izlazimo iz Kragujevca i preko brda stižemo do raskrsnice Ravni Gaj (sada je to neki drugi gaj, valjda Euro Gaj ili slično), gde se može birati put levo preko Gruže koji vodi u centar Kraljeva ili desno preko Knića nešto dužim putem koji izbegava vožnju kroz grad. Mi idemo levo, dugačkim pravcem kroz srce Šumadije, kojim nas vodi put koji je onoliko dobar koliko je katastrofalno znakovno označen. Teško je nabrojati sve idiotske oznake koje godinama izdržavaju bahatu nezainteresovanost putara. Spomenućemo samo našu omiljenu, ograničenje brzine na 40 km/h kome, deset metara kasnije, sledi obustava ograničenja 50 km/h. Krivine su nešto oštrije, a pravci duži i protežu se kroz usputna sela zanimljivih imena (recimo Pečenog).
UPOZORAVAMO : na ovom putu postoje dva prelaza preko pruge, oba propisno obeležena, i sa motkama. Prvi, kod skretanja za selo Leskovac umereno je pregledan. Drugi, pre samog ulaska u Kraljevo je manje pregledan, ali po stanju trave očigledno je da taj železnički kolosek ne koristi. U svakom slučaju, OBAVEZNO se zaustavite i pogledajte ima li voza. OBAVEZNO!
Stižemo i do raskrsnice koja desno vodi u Kraljevo, a levo ka Vrnjačkoj banji, Kruševcu i nazad do autoputa. Put levo preporučujemo kao divan za vožnju, a mi nastavljamo desno, gde ulazimo u Kraljevo i širokim bulevarom koji se sužava na prvom semaforu gde nastavljamo desno, preko mosta i konačno se skretanjem levo uključujemo u magistralu koja do dugačkog pravca ide kroz naselja. UPOZORAVAMO: sledi put na kome putari za ograničenje 80 km/h koriste minijaturne znakove koje je lako propustiti, za razliku od ograničenja 50 km/h monumentalnih dimenzija.
Ulazimo u Dolinu Jorgovana. Kada je iz ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj srpski kralj Uroš I odlučio da celu ibarsku dolinu od Kraljeva do Raške zasadi mirisnim jorgovanom, nije ni slutio da će taj njegov dar potrajati i danas. Legenda kaže da je ovo uradio da bi pripitomio i ulepšao sure litice doline i buduću kraljicu podsetio na rodnu Provansu. U braku sa Urošem I, trećim sinom Stefana Prvovenčanog, Jelena je rodila dva sina, Dragutina i Milutina. Zbog svoje dobrote i plemenitosti srpski narod ju je prihvatio, a crkva je kasnije kanonizovala kao sveticu (poetsko-religijski uzlet bestidno ukraden sa zvrk.rs). Kada sam ja bio mali, Dolina Jorgovana je bio najužasniji deo puta, za koji sam želeo da se što pre završi. Srećom, danas je to deonica predivna za vožnju, gde se uživa svakim metrom puta. Razumna ograničenja, kvalitetan put, sjajno! UPOZORAVAMO: kafana u Polumiru je nažalost zatvorena, pa vam je na raspoloženju kafana Kod zlokobnog Vuka, veoma brzo po ulasku u kanjon, ili Jerinin Konak, nešto kasnije. U širokom luku izbegavati degutantnu kafanu Fontana.
Svaka lepa stvar se završi, pa se tako i Dolina Jorgovana konačno otvara i ulazi se u nesrećni Baljevac, mesto kome je raspad SFRJ i kapitalistička promaja doneo odmor od jezivog industrijskog sumpornog gušenja. Prolazimo dalje i stižemo do pristojne etnokafane u selu Beoci (dugi ravni naglasak na o), koju ostavljamo sa leve strane dok ulazimo u Rašku. Bez problema idemo dalje, sledi raskrsnica na kojoj nastavljamo desno (levo se odvaja put za Kosovsku Mitrovicu), dobrim putem ka Novom Pazaru.
UPOZORAVAMO: izvesno je da će se pri prolasku kroz Novi Pazar u vama roditi želja da nekoga tučete, sporo i zamišljeno. A potpuno je sigurno da ćete nekoliko puta naglo kočiti, i time možda uspeti da sprečite saobraćajnu nesreću. I sada je moguće ceo dan tupiti sa elementima kenjanja: otkud to, zašto to, šta sad to. Ali čemu, kada je problem jednostavan: muslimani vole da žive na kolovozu. Oni ne razumeju šta je to trotoar i čemu služi. JOŠ JEDNOM PODSEĆAMO: Pešaci idu TROTOAROM, vozila se kreću KOLOVOZOM. I da, vozilo namrtvo UBIJA čoveka kada ga udari!. Kada izlaze iz taksija, obavezno izlaze na leva vrata, nikada na desna. Kada voze kola, ne gledaju ni u retrovizore, ni kroz šoferšajbnu. Kako sve to objasniti? Evo, recimo, da probam… Dinosaurusi su mrtvi, ima tome već 65 miliona godina. Meteor, klimatske promene i tako to. U Novom Pazaru su saobraćajni propisi mrtvo slovo na papiru. No, ipak te dve stvari nisu jednako mrtve. U odnosu na mrtvost saobraćanih propisa u Novom Pazaru, dinosaurusi su živahni kao kolibri koji je posle tri meseca moljakanja konačno dobio pušenje.
Ako ste nekim neverovatnim čudom uspeli da prođete a da se ni sa kim (ili nikoga) ne (s)udarite, nastavljate i sa desne strane ostavljate džamiju – poslednju reč raketne arhitekture, zatim krećete na pristojan uspon praćen parolnim klicanjima lokalnim muftijama i ostalim izbornim listama. Sledi tunel i spuštanje u mesto Ribariće, poslednje obrise civilizacije pred državnu granicu. Skrećete desno, pa uzbrdo, sve do Dračenovca, sablasne granice gde postojanje reda od deset automobila na obe strane predstavlja grozomornu gužvu, uz odlične šanse da prođete uz reči Vozi, brko, čemu može da pomogne ako ste pustili brkove.
Ulazite u Crnu Goru. Put je pristojan, mada ga loše zanavljaju, tankim slojem asfalta, pa je moguća pojava udarnih rupa i tamo gde ih pre nedelju dana nije bilo. Ima i tunela, gde posebno obratite pažnju na… krave. To su inteligentne životinje savršeno sposobne da se sakriju u tunel od kiše ili jakog sunca. Takođe UPOZORAVAMO: ima indicija da na ovoj deonici deluju poremećeni „ljudi“, takozvana šlep-mafija, koji na mestima gde se obično smanjuje brzina (ulasci u tunele pre svega) ostavljaju malo ulja na putu da bi vozilo sletelo sa puta i onda se platilo šlepovanje. Ne forsirajte, poštujte ograničenje, posebno ako vaša kola nemaju one troslovne oznake (ABS, ESP, etc).
Put nas vodi u Rožaje, mesto za koje važe slična (mada ipak blaža) upozorenja kao u slučaju Novog Pazara. Obratite pažnju ukoliko pada kiša: put je neravan i stvaraju se velike lokve vode. Iza Rožaja počinje misteriozna deonica sa apsurdnim ograničenjem od 40 km/h koja traje sve do izlaska iz sela Baza, dakle nekoliko kilometara. Preporučujem da se držite ograničenja, jer ako vas milicija dohvati platićete 30 evra… u pošti u Rožajama, pod uslovom da ste vozili sporije od 70 km/h – jer ako ste vozili brže ode dozvola.
Posle kraćeg pravca sledi uspon koji se završava tunelom Lokve dužine kilometar i po, nekada efektnom demonstracijom sile SFRJ, a trenutno totalno neosvetljenim. Zatim ide spust u beransku kotlinu, koji se završava selom Dapsiće (srp. Дапсићи), gde vas čeka ograničenje od 50 km/h i sigurna patrola milicije. I, eto, posle šest sati vožnje i pređenih 360 kilometara stigli smo u Berane.
I ovde ostavljamo iscrpljnog čitaoca da odmori, kao što je i naša mala družina. Jer čeka nas obilazak Berana i okoline…