(Isečak)
…
U stvari, na pruzi za Petuški kontrolora se niko ne boji, jer su svi bez karte. Ako neki pijani otpadnik i kupi kartu, njemu je, naravno, neprijatno kad naiđu kontrolori: kad mu priđu tražeći kartu, on nikog ne gleda, ni kontrolora ni putnika, kao da bi najrađe propao u zemlju. Kontrolor njegovu kartu gleda nekako gadljivo, a njega gleda ubitačno, kao podlaca. A putnici – putnici gledaju “švercera” krupnim zakrvavljenim očima, kao da govore: dole gledaj, kvarnjačo! Grize te savest, a! A kontroloru gledaju u oči još odlučnije: vidi nas – možeš li nas osuditi? Semjoniču, dođi kod nas, mi te nećemo uvrediti!…
Dok Semjonič nije postao viši kontrolor, sve je izgledalo drugačije; tih dana su putnike bez karata gonili kao Indijance u rezervate. Lupali su ih po glavama Jefronom i Brokhausom, a zatim ih globili i izbacivali iz vagona. Tih dana su putnici bez karte pred kontrolorom bežali kroz vagone kao uplašeno krdo, za sobom su vukli čak i one koji imaju karte. Jednom, sam sam to video, dva mališana, prepustivši se opštoj panici, pojuruli su sa stadom i na smrt su bili izgaženi – ostali su da leže u hodniku stežući u pomodrelim ručicama svoje karte…
Viši kontrolor Semjonič je sve promenio: ukinuo je sve kazne i rezervacije. On je to radio jednostavnije: od putnika bez karte je uzimao po gram za svaki kilometar. Po čitavoj Rusiji šoferi od autostopera traže po kopejku za svaki kilometar, a Semjonič je uzimao upola manje: po gram za klometar. Ako, na primer, putuješ iz Čuhlinke za Usad, rastojanje je devedeset kilometara, sipaš Semjoniču devedeset grama i dalje putuješ mirno, razbaškaen na klupi kao trgovac…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)