Mogao sam da budem i vredniji, ali sam već bio oprljen od sunca.
Danas smo bili u Novom Sadu. Prvi punkt: filozofski fakultet, da Ana završi papirologiju upisa. Dok je ona popunjavala ŠV-20 (jebote, zar još uvek koriste taj isti strašni obrazac?), a Jasna joj asistirala, ja sam malo zujao po auli fakulteta…
Uto sam naišao na tzv. remek-delo socijalističke izgradnje. Nisam odoleo…
Sedamdesetih godina prošlog veka, kad smo prelivali u kvazi-izobilju, zidalo se šakom i kapom, a posebnu modu javnih građevina su činile zgrade koje su i u enterijerima veličale sirovo izliveni beton. Čak su i pucne od blažujki smatrane arhitekturalnom umetnošću… Naturalizam betona je dostizao svoje najvulgarnije oblike u kombinaciji sa podnim oblogama na zidovima (tapison, bez obzira na to što je bio zapaljiv) i obaveznim parom “ako ne znam šta je lepo, barem znam šta je skupo” – drvena lamperija i bela plastika, sa niklovanim aplikacijama ili bez njih. To je bilo posebno efektno u hotelima novokombinatskog socrealizma, a što je bivalo promovisano u jednako kombinatskim filmovima poput “Moj tata na određeno vreme” i sličnim, koje su firme-vlasnici tih hotela “dobrovoljno i zdušno” finansirale i kao kompenzaciju dobijale dve ulaznice za čarter-projekciju filma po zaposlenom.
Fakulteti koji su zidani tih godina listom su patili od nedovršenog enterijera. Bilo je bitno da se pokaže kako država društvo mislimo na studente, pa su im pravljeni prekrasni amfiteatri (bez prozora, ali sa ventilacijom… koja ne radi) sa divnim skamijama (u koje mogu da se uvuku samo oni koji su niži od 170 cm) i sa ogromnim projekcionim platnima (a od projektora ni traga ni glasa). Posle je to sve nekako menjano i adaptirano unutar skromnih budžeta… Za to vreme, smeđe lamperije su postajale tamne, pa crne; ventilacioni otvori su postali legla insekata (kad već nikad nisu bili izvor svežeg vazduha), a neko se već setio da potrga one itisone i da požutelu plastiku sa lustera zameni staklom ili bar golim sijalicama (kad je natur, neka je natur).
Ali, beton je ostao. Beton, taj neuništivi simbol neimarske snage, u svoj svojoj turobnoj plastičnosti i nezamenljivosti, ima da dočeka i moje unuke.
Nisam odoleo, rekoh. Ostao sam hipnostisan slikom. Ovo je još i detalj; imam i relativno dobro uhvaćen polutotal tih galerija s tri strane, ali ono je bilo previše vulgarno da bih birao za fotku dana. Kako god, uhvatio sam šta sam želeo i zbog toga – mišn akomplišd.
P.S. Ostaje da se nadamo da ćemo uhvatiti neki manje strašan dan za ponovni odlazak u Novi Sad. Valjalo bi pohoditi izložbu crteža Salvadora Dalija u Master centru.