Lajtmotiv današnje fotke je “kreni na teren na vreme”. Da sam krenuo deset minuta ranije, bilo bi značajno drugačije…
Posle jučerašnjeg uspešnog dana za fotografisanje, danas je opet krenula neka sparina, a dobro raspoloženje je opalo kao da ga nije ni bilo. Već na pijaci smo se skuvali… Fotku dana sam odložio za predveče, jer ono što sam uhvatio na pijaci nije zadovoljilo ni osnovne kriterijume…
Kandidata za scenu sam našao pred kućom: hteo sam da uhvatim šljive u zrenju na grani. Evo izabrane fotke:
Koja priča čini pozadinu ove diskutabilno uspešne fotografije?
Negde potkraj sedamdesetih, zavladao je neki idiotski manir po Kikindi: prava drva su se čupala po ulicama, a sadile se neke voćke. Na stranu besmisleno uništenje mnogo dobrih drveta (bile su to godine kad je Kikinda praktično ostala bez bagrema, jedinog pravog panonskog drveta), nego je neki balvan odlučio da se po mesnim zajednicama odredi koja ulica će koju voćku da zasadi. Sećam se, tada je bilo rešeno da se u mojoj ulici zasade višnje. Jadna odluka, mora se priznati. I dok sam se ja prdačio da nam samo krompir u jendeku fali, a u susednoj poprečnoj ulici nijedna kajsija nije izdržala treću zimu (na stranu lomljenje grana), u jednoj nesvakidašnje širokoj ulici na suprotnom kraju Kikinde, meštani su zaista krenuli u ulično bavljenje povrtarstvom pred svojim kućama – od deteline i kupusa, do stočne repe i pomenutog krompira, sve sa bubama zlaticama.
Za to vreme u mojoj ulici, ne lezi vraže: po nečijoj dodatnoj ideji, na drugoj strani jendeka, pred većinom kuća od ugla do ugla, i to pod banderama sa niskonaponskom mrežom (ispod koje inače ne treba da se sadi drveće), moj pokojni otac i ostatak komšiluka posadiše – šljive. Bože blagi, bilo ružno onda, ostalo ružno sad… Do dana današnjeg, niko se nije setio da zanovi drveće po ulicama ćelave Kikinde. Vlada stihija, a oni koji vole da čupaju drveće i dalje su aktivni. I da ne pominjem šta se sve povodom ozelenjavanja Kikinde pričalo i činilo, tek budemo li čekali političare da nam vrate vazduh u grad, ima da krepamo ko psi.
Po Marfijevom zakonu održanja najgoreg scenarija, jedna od tih šljiva, i to baš ona koju bi trebalo izvaditi da bismo proširili ćupriju tako da mogu da stanu dva auta – rađa kao šašava, uvek ima krupne i slatke plodove kojih bude toliko da se oslade i prolaznici i ukućani.
Blesav utisak ostaje, ipak. Dao sam sebi u zadatak da večeras tokom zlatnog sata prenesem tu blesavost na fotografiju. Ali, dok sam se ja macio pod klima-uređajem pijući kafu koju sam jedva dočekao (onaj plan o smanjenju kafe je još na snazi – i uspevam nekako da izdržim), zlatni sat mi se izgubio ispred nosa. Dok sam izašao na ulicu, zlatno je hopnulo u sivo i ja sam ostao bez svetla. Nije mi se dalo da smišljam drugu temu dana, pa sam nevoljno uključio mali blic; bilo mi mrsko da se vraćam u kuću da namontiram veliki blic i kartonče za difuziju bljeska…
Posle par ekspozicija, imao sam blesavu postavku koju sam zamislio kao “voćnjak na sred ulice” i zadržao sam se na toj temi kroz nekoliko ekspozicija. tako ispade i ona fotka gore. Dakle, ideju sam razvio u pravcu “raste ulična svetiljka iza šljive”; budalaština dostojna jednog Dalija! 
Nažalost, sesija nije dala neki rezultat kadriranja vredan hvale, a nije da nisam pokušavao. Prosto, nije bilo mesta da nađem neki ogoljen kadar unutar ideje… Što znači da ni sama ideja nije baš bila neka. Kao konačna pouka, osim namerne izvedbe da šljive i nebo uđu u isti tonalni ugao, ostaje saznanje da nekim idejama prosto ne možeš dati dovoljno prostora ako insistiraš da se sve desi na unapred zadatom prostoru. Kao rezultat, mišn not akomplišd; ali kao pouka – akomplišd, nego šta!