Lično iskustvo sa proporcijama fotografije

Prema nekim izvorima, proporcija fotografije je jedini neposredni atribut koji utiče na dramatičnost scene. Lično, mislim da je pre bitan uticaj na kompoziciju, ali to je rasprava koja ne bi imala smisla.

U jednoj ličnoj prepisci, postavljeno mi je pitanje zašto toliko insistiram na kvadratnom izrezu na svojim fotografijama. Najbolji odgovor je onaj koji je i najviše demagoški od svih: a zašto da ne! A dugi odgovor glasi da prilično često eksperimentišem sa izrezima raznih zadatih proporcija. To zavisi od sadržaja, kompozicije, mogućnosti da stvorim kombinaciju izreza i odnosa na slici ili, prosto, nekakvog trenutnog poricaja d anešto uradim na jedan ili drugi način.

Osim izreza 1:1, najčešći su mi 3:2 i 16:9, a retko ostavim originalni 4:3, koliko imam iz fotoaparata, još ređe koristim neke druge proporcije; slobodni izrez skoro nikad ne koristim. Nekako mi je najdraža proporcija 16:9 – kreatori HDTV formata znaju šta rade; zlatni presek je ovde najdominantnije izražen ako se koristi kako treba. A format 1:1 je stabilan i lako uklopiv, dozvoljava čak i tako blasfemične kompozicije kao što je objekat u strogoj sredini. Pride, vrlo se dobro vizuelno uklapa u raspored na stranici Suštine pasijansa, što nije za bacanje.

Ali, ne presuđuje estetika okolnog prostora. Presudno je to što radim kada obrađujem fotke iz neke sesije: apsolutno prvi korak u obradi je određivanje najboljeg izreza u proporciji koja mi se čini optimalnom u datom času. Tek poslednjih nekoliko meseci, posle punih osam godina od početka igranja digitalnom fotografijom, zaista sam se oslobodio nagona da pravim “maksimalno velike” fotografije. Ne: RAW fotka ostaje u arhivi, pa uvek mogu da joj se vratim i drndam je uzduž i popreko. A ne bih više imao nikakav mentalni problem da mi konačna obrada završi u “punoj veličini” od npr. 600×600 tačaka, ako se pokaže da takav izrez ostvaruje najveći uticaj.

Dostizanje tog stepena slobode od “očekivanja visokog kvaliteta” (pri čemu mnogi pod rečju “kvalitet” zapravo misle na kvantitet, tj, dimenzije slike u pikselima) predstavlja jednu od najvećih ličnih dobiti mog sopstvenog iskustva sa digitalnom fotografijom. I da znate, previše sam vremena izgubio dok nisam stigao do toga. Štaviše, to iskustvo me danas uči i da drugačije razmišljam o rezultatu u času fotografisanja. A konačna posledica, možda najbolja od svih: pravim manje digitalnog smeća; napravim manje fotki da bih dostigao željeni efekat.

Da li će se taj trend pokazati pozitivnim i korisnim kad tokom avgusta Jasna i ja budemo lutali Srbijom tokom dve nedelje? Uobičajeno, poludim sa fotoaparatom u rukama, pa preteram sa brojem fotki. to nije problem u tehničkom smislu, pa li kad me dočeka posao kad se vratim, tada se selekcija i obrada vuku mesecima za mnom, što je glupo. već se mentalno pripremam da slikam manje. Ili, ne budem li slikao manje, moraću da brišem više. Računam da bi virtuelna rolna filma na dan bila sasvim pristojan ishod. Valjalo bi mi da se setim kako je to izgledalo slikati dve nedelje po Budimpešti 1989, kad baš i nisam imao bogzna koliko para za foto-materijal. Kolekcija od dvesta fotki sa tog puta je apsolutno dolično dokumentovala sva mesta na kojima smo bili.

Rečju, očekujte od mene i dalje kojekakve benaste izreze na fotkama. To je atribut o kome uvek mislim i koji čini celoviti deo kompozicije.