A sad nazad u kolotečinu. Pre toga, da malo proberem po skorašnjoj arhivi, jer fotke uhvaćene trećeg maja nisu za javnost.
Ako ste skloni fotografskom izrazu, konstanta u životu glasi: gledaj, gledaj i gledaj, hvataj prilike i pomeri dupe da uhvatiš dobar kadar. Pre četiri dana, jedan kadar mi se tako dobro namestio da nisam mogao da odolim. No, znao sam da će samo jaka postprodukcija možda uspeti da pretvori uhvaćeni kadar u nešto zanimljivo. Tako i bi: kad sam došao do zaključka da ću u postprodukciji moći nešto da uradim (i to tek kad se vratim kući), odlučio sam da uopšte štriknem ovo:
Sedeli smo na nekakvom geštalt-skupu unutar tvrđave Fetislam u Kladovu i upijali izdašne zrake toplog sunca. Na obližnjem puteljku od cigle, kuda inače prolaze automobili koji oštećuju taj put i niko se ne brine zbog toga, neke devojčice su nacrtale školicu i posle skakutale po njoj. Nisam hteo da uznemiravam decu, ali kad su otišla, nisam odoleo, nego sam prišao i štriknuo tu scenu. Posle sam se mučio da izvučem sliku tako da se crtež intenzivno vidi. I uspeo sam u tome.
Presuda: mišn akomplišd. 
Ne samo da sam našao intrigantnu scenu, nego sam u samo dve ekspozicije uspeo da uhvatim esenciju tog mesta. A onda sam u postprodukciji izvukao ključni detalj koji je inače bio nedovoljno naglašen na prirodnom svetlu.
Bila je ovo simbioza produkcije i postprodukcije u službi ideje koja je sačuvana sve vreme od uzimanja aparata u ruke do časa kad sam podelio fotku sa vama. Drugim rečima, fotka je ostvarila svrhu.
Život je lep. Život je sjajna stvar.