A onda onda tri konaka u Lukovskoj Banji, lečilištu na obroncima Kopaonika…
Lukovska Banja je relativno novijeg datuma po čuvenju. Neko je čuo da je to banja sa najvišom nadmorskom visinom u Srbiji, neko da se tamo valjano vidaju ortopedske, kožne i neurološke neprilike, a ja ću pomenuti da bi bio red da se do tamo završi asfaltni put, jer za 37 km od banje do Kuršumlije treba celih sat vremena vožnje. No, hotel “Jelak” je mnogo bolji nego što košta, a tri dana koja smo tamo proveli bili su blagodetni – jedini period pravog odmaranja tokom dvonedeljne turneje.
Već prvog popodneva, smirenje ritma mi je donelo želju za slikanjem detalja (baš kao i poslednjeg jutra u Rogljevačkim pivnicama). U nekom času, šetajući tako, naletimo na sekiru zabodenu u panj, negde u visini očiju na podestu pred jednom kućom na bregu više puta. Prosto, mamilo je da uslikam to. Bilo je teško izvesti to, ali sam uspeo posle, kod kuće. Prvo da vam pokažem fotku, pa ide priča.
Uglavnom, scena je bila pretrpana glupostima – nikako da napravim kadar bez zakrčene pozadine. Trudio sam se bar pola minuta kad mije Jasna rekla “Neće to moći da se izvede!” i skoro da sam joj poverovao., U jednom času, malo je falilo da zgrabim sekiru sve sa panjem i da je premestim dublje u dvorište, ali nisam hteo da izigravam ludaka (dovoljno je to što izgledam kao ludak – ko bi me oprao od galame koju bi domaćin nadigao). Rekoh sebi “Džeronimo!” i opaučih jedan jedini kadar, nadajući se da ću nekim kloniranjem ili ma kakvim drugim vidom postprodukcije uspeti da od trivijalnog napravim zanimljiv kadar.
Boga mi, tako i bi.
Kad sam došao kući, pa tokom trijaže 1500 bruto slika došao do ove, rekoh sebi “ili ćeš je brzo obraditi ili je briši”. Neko kloniranje nije došlo u obzir, jer uklanjanje žica bi značilo da moram da uklonim i banderu, a to bi bilo već previše utrošenog vremena. Stub i armatura koji štrče desno (koji se sad jedva vide) su nepopravljivi; to traži drugo rešenje. Pade mi na pamet: obradio sam sliku takvu kakva je, onda sam je zatamnio za jednu i po blendu, udario sam svetlu zonu u sredini, blago osvetlio deo panja, a onda sam jako osvetlio sekiru, sa naglaskom na celo držalje i samo sečivo. Jedan deo držalja sam namerno presvetlio; to je majstorski trik nekih iskusnih fotografa – na dominantno tamnoj fotografiji namerno presvetli neku tačku i to će biti prvo mesto u koje će posmatrač pogledati i taj utisak će kompenzovati probleme na drugoj strani. Mislim da sam uspeo: fotka se pokazala vrednom truda. Nadma se da se slažete; što se mene tiče, naučio sam nešto baveći se ovom scenom, a to znači samo jedno u oceni.
Presuda: mišn akomplišd. 
Kada bih vam pokazao osnovnu fotku, shvatili biste zašto je to tako, ali nije važno da vidite to, nego da možda i sami izvučete pouku da ne treba lako odustajati. Što se mene tiče, odavno sam naučio: kreiranje fotografije počinje idejom o upotrebi fotoaparata zarad dobijanja zapisa neke scene koju je oko već videlo, a iskustvo obradilo u glavi, a završava se onim legendarnim “sad je dosta” nakon čega se fotka konvertuje u ciljni JPEG i pakuje za pokazivanje i deljenje na ovaj ili onaj način. To ranije stečeno iskustvo sam angažovao ovog puta i dobio rezultat koji mi je po volji. Fotka možda i nije bogzna šta, ali red je da vas isprovociram da dođete i sami do sličnog iskustva.