Zakuvavalo se na Nišvilu: imalo je šta da se slika druge večeri, još kako.
I kao što rekoh, jazz festival Nišville je zahvalan za one koji žele da fotografišu dešavanja na sceni. Najpre, kretanje parterom je fleksibilno, prilazak samoj bini je moguć (nema tamo histerije, šutke i budalisanja u publici) i ja sam sebi priuštio red slušanja, red fotografisanja tokom onih sati kad smo boravili na licu mesta.
Fotka koju biram sa druge večeri je krupni plan devojke po imenu Derya Davulcu (kako god se to čitalo), basistkinje turske grupe EF Septet. Svirka je bila na tragu big band zvuka (mada nedovoljna u kapacitetu), nešto što meni nije odveć blisko, pa sam mogao da se posvetim slikanju…
Druge večeri sam proanalizirao šta sam radio prve, pa sam sveo svoj rad na malo uži izbor parametara i to se pokazalo uspešnim. ISO faktor sam limitirao na 1600, kompenzovao sam svetlo za –1, držao sam režim ekspozicije da ne bih trpeo prespore snimke (mada se to pokazalo korisnim u par navrata) i onda radio spokojno. Istina, napravio sam neke druge greške, ovog puta ne tehničke prirode: dešavalo se da ne pokrijem ceo bend na sceni, nego samo karakteristične detalje. Tako bi i u ovoj prilici.: kad sam premotao šta sam uradio, ispade da imam samo nekoliko značajnih detalja dvoje-troje članova benda i to je bilo sve.
Ali, nema veze. Dovoljno mi je što ova fotka pokazuje ono što sam i osetio da zrači sa scene: posvećeno sviranje zanimljivog sastava. A onako usput, najzad sam shvatio kako da slikam DSLR aparatom u uslovima slabog svetla; fotke EF Septeta su bila prelomne i ovu fotku biram kao belešku tog dostizanja.
Presuda: mišn najzad akomplišd. 
Godinama sam bio u neprilici kada ponekad poželim da fotografišem dešavanja na sceni (mada, ne nosim više fotoaparat na rock koncerte, osim na jednoj prilici krajem avgusta koju ćete videti). To je do sada bilo fotografisanje na granici tehnički prihvatljivog – tačnije, prihvatljivo uz dozu dobre volje. Možda se setite mojih fotki sa Jazz & Blues festivala u Kikindi, novembra 2011: ovde, ovde, ovde i ovde; sve to beše načinjeno mojim vernim Canonom G6, aparatom koji ISO 400 doživljava kao tužnu nevolju.
Moj drugar Boox, strastveni fotograf dešavanja na sceni (i to ne samo koncerata), kritikovao me je proletos što ne želim da kupim full frame DSLR, jer važniji je kvalitet piksela nego kvantitet. Na stranu to što je Boox u pravu, nego kupovina sprave koja je za mene načelno igračka, e za dvostruko više novca, nije bila moguća u mom slučaju; dobro je i ovako, zasad. Full frame ću priuštiti sebi kad za takvu paradu ne budem morao da odvojim više para nego što sam odvojio za svoju aktuelnu opremu. Računam, taman dok izraubujem sadašnju opremu, moj student više neće biti student i pojaviće se full frame telo po ceni ispod 1000 €. A onda, doći će maca na vratanca. Dotle, pravi trik je snalaziti se u lavirintu ograničenja postojeće opreme; nije to baš tako strašan zadatak.