Da citiram Jelicu:
Posle dugog i vrlo radnog dana… Uz reči koje maze mirom i ljubavlju… Laku noć.
Jedno malo, malecko, skoro beznačajno… remek-delo.
Album “Apokalipso” je jedan od retkih pred kojima sam pokleknuo prilikom prvog slušanja kao da nikad pre nisam slušao muziku.
Pa sad… Možda i nisam. U to ime, još jedna. Pride, zanimljiv video rad; obratite pažnju.
Sećam se prvog direktnog susreta sa Darkom Rundekom. Tek sam došao iz vojske, otišao u Beograd da studiram, bio sam zbunjen triput više nego što sam mogao da shvatim… Sitni sati na brucošijadi u jednom studentskom domu, Rundek kome je iskočila OVOLIKA vena na vratu, duvači na bini improvizovanoj od stolova u menzi, blagi Bože…
I takva izvedba numere “Šejn” da sam se i sad, ove julske večeri 26 godina kasnije, naježio od dupeta do čela, po ko zna koji put…
Kreće samo ritmička fraza, šaputavo ali resko recitovanje je duže nego inače, tiho je i groteskni ambijent je prepun zveketa praznih pivskih boca, duvači bilduju dinamiku i bilduju i bilduju, zvuk bas gitare se probija negde iz kišne noći i raste, raste, kreščendo traje pet minuta, jebote, kao da diriguje Zubin Mehta, zvuk se lepi u vazduhu, a onda tresak gitare, vrisak trube i obrt koji smo čuli trista puta, ali sad je prvi put i sve ostale prilike postaju druge i beznačajne, lebdim iznad poda u pola dva posle ponoći u smrdljivoj menzi posranog studentskog doma “Karaburma” i gledam Darka Rundeka kako me hipnotiše šesnaestim ponavljanjem ritualne fraze “Da sam Šejn”. A onda, on se nasmeje iz nekog razloga i zbog toga preskoči ceo stih, počinje tek sa “…nema mesta za jednog od nas”. I – gotovo. Ne pesma: ona traje još uvek. Gotova je magija. Probudio sam se.
Te noći na brucošijadi 1985. naučio sam da postoje žive svirke na kojima se desi ono što nema ime, a imenuje se kao magija, mada ta reč ne opisuje baš ništa. Desi se ili se ne desi, ne možeš znati. Te noći sam retroaktivno pohodio u mislima neke davne svirke na kojima nisam umeo da prepoznam to nešto. A od onda, osetio sam ili nisam. Od Rundeka sam naučio.
U to ime, još jedna, poslednja za večeras. Ne “Šejn”. To ćemo drugi put.
Treći susret sa Rundekom zakazujem u amfiteatru pored spomenika Šabanu, tamo na obali Nišave, 10. avgusta, posle rane večere u Kazandžijskom sokačetu.
Dobra vam noć.
(Tnx Jelica via FB)
Kad čovek radi sa toliko osećaja i ljubavi, prosto je nemoguće ostati imun na to.
Majstor.
Apsolutno.
Apsolutni.
Sećam se dva koncerta u SKC-u početkom 1984. tokom turneje za album “Treći svijet”. U sali ni pedeset ljudi, a sutradan isto pedeset ljudi, od toga 2/3 istih od prethodnog dana, a ploča fenomenalna. Dve godine kasnije, isto mesto, jedva kartu nađoh, ali tu je već bilo mnogo klinki koje su non-stop tražile da im se svira “Ena”. B)