Zanimljiva tema, prihvatanje izazova i – rešenje na kvarnjaka. Priznajem, bio sam lenj.
Ovog puta, izvinite, malo više priče pre fotografije. Kome se ne čita, neka skroluje do dna.
Sinoć sam na jednom blogu posvećenom fotografiji čitao o nekim predlozima za ideje koje bi trebalo da animiraju posvećenike. Jedna od ideja beše baš ova koju neumorno sprovodim svakodnevno skoro već četiri meseca – projekat “jedna na dan” ili “mojih 365”, kako ko voli da ga nazove. Beše još dobrih ideja, na primer za ljubitelje ulične fotografije: odaberite jedno mesto, stavite fotoaparat na stalak, pa štopericu u ruku i slikajte svakih n sekundi (recimo, svakog minuta); hm, ovo me je podsetilo na naviku glavnog junaka u filmu Smoke – sećate li se šta je Auggie radio svakog jutra tačno u 8:00? Još zanimljiviji predlog: krenite sa neke karakteristične tačke u gradu, gde ćete napraviti neku fotku. A onda krenite u šetnju, brojeći korake. Posle stotinu koraka, stanite i nađite najzanimljiviji kadar koji umete, šta god to bilo. A onda još sto koraka, pa još… Dok vam prija šetnja. Ili: ograničite se na 36 ekspozicija, kao nekad sa jednom rolnom filma, i u intervalu od ujutru do uveče napravite foto-reportažu na temu koja asocira na najinteresantniji novinski naslov koji budete ugledali kad priđete kiosku.
Beše još toga, ali već prepoznajete obrazac: smislite neku ograničavajuću šemu, a zatim pokušajte da razvijete maksimum svoje kreativnosti dok fotografišete poštujući nametnuti zadatak. Ove vežbe su dobre, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog poente onog vica u kome Bosanac izjavljuje da su za najveći mogući merak potrebne tesne cipele – joj meraka kad ih sazuješ!…
Tokom popodneva, bili smo u poseti maloj Jani, junakinji jedne rane fotke dana. No, odlučio sam da današnje fotke zadržim za sebe i porodicu. Rešio sam da sebi odredim neki zadatak nalik onima o kojima sam juče čitao, a zatim da izvedem fotku dana na osnovu tog predloška.
Vrlo brzo sam odlučio, zaista ne fingirajući ništa pre odluke: uzeću fotoaparat u ruke, uključiću ga, pogledaću na sat i daću sebi dva minuta da nađem objekat vredan fotografije, a zatim ću napraviti ne manje od tri i ne više od pet ekspozicija iz kojih ću izvesti fotku dana.
Kvarnjak se sastojao u tome što sam u času uzimanja fotoaparata u ruke bio u najzanimljivijoj prostoriji u kući, onoj koja nam služi kao kuhinja-trpezarija i kao moj radni prostor. Znao sam da ću naći objekat slikanja, jer ih ima barem dvadeset – ko ume da gleda.
Uključio sam fotoaparat, pogledao na sat i krenuo u razgledanje. Posle nekoliko sekundi, imao sam ga… Pogled mi je pao na plitki tanjir čiji sadržaj je bio prekriven dubokim tanjirom; to je providni arkopal, video sam da se tu nalazi pet preostalih režnjeva štrudle s orasima koju smo u subotu kupili na štrudlijadi u Novom Miloševu…
Dok sam prilazio svom objektu i skidao tanjir-poklopac, odlučio sam da neonska svetiljka, koja je uvek uključena, i trenutno uključeno svetlo iz aspiratora zajedno čine dovoljno jako, a temperaturom dovoljno blesavo svetlo da ne moram da pravim dodatne aranžmane (za koje svakako ne bih imao vremena). Četiri ekspozicije sam štriknuo prilično brzo, završio slikanje, uzeo jedan komad štrudle da se počastim i seo za svoj sto. Tek onda sam se setio da ponovo pogledam na sat – prošlo je 96 sekundi u tom trenutku. Bar desetak sekundi sam kasnio sa merenjem vremena; dakle, dva minuta su bila oho-ho dovoljna za plan koji sam izmislio na licu mesta.
Bio sam toliko zadovoljan izvedenim da je prošlo skoro četiri sata dok nisam uzeo fotke na obradu i konačni izbor…
Odabrani rezultat je trivijalan, ali slasno dobar, po mom skromnom ubeđenju; slikanje hrane je drugi kvarnjak: većina posmatrača vrlo brzo izgubi kritički stav prema sadržaju fotografije, pretvarajući ga u objekat želja. A onda, kad malo bolje razmislim: ne čini li baš to uspešnu fotografiju hrane?… Ne znam. Šta vi mislite? Rekao bih da se ovog puta broji dabl mišn akomplišd.
Teško je naći zamerku ovakvim fotkama, jedino postoji žal što se slastica nije kušala. 🙂